Pisci i knjige VIII

128 ПИСЦИ И КЊИГЕ

пуштеним крупним позајмицама из руских песника, поштовани Г. Зима показа готово потпуно незнање Војислављево класичног доба и класичног метра, епигони почели су да губе жар првих битака, и у њиховим песмама утицај учитељев стално слаби. Доста знатан број људи који од поезије тражи нешто више од самог облика, и који увиђа шта значи та одвојеност између ње и живота, нашао је свога тумача у Г. Цару, који је с потребном искреношћу казао оно што мисли, и своја тврђења поткрепио довољним доказима.

У својој студији подвргао је Војислава анализи. Он му признаје оно што му нико не би биоу стању да оспори: уметнички темпераменат, живо осећање лепоте, описивачку способност, „треперење боја и елегантно заоквирене силуете“, грациозан облик, природну отменост, више мање срећно поддражавање величанственом хексаметру; али му одриче песничку стваралачку фантазију, наглашује његову сиромаштину у идејама, хладноћу, млаку и оскудну инспирацију, немање дубље психологије, тврди да ефекат постиже „мудријем комбинисањем сугестивних ријечи.“ Завршни суд: Војислав заузима врло блиско место великим песницима, али је ипак песник другог реда.

Одиста, ма колико да је облик један од битних елемената поезије, ипак он сам још није поезија. Прочитајте целога Војислава, заједно са „српским Фаусшом“, и ви ћете у њему наћи неколико врло општих мисли, мало, врло мало оних финих опажања о човеку и природи, неку не малокрвну него бескрвну лепоту облика. На мене Војислављеве песме остављају утисак оног Хајнеовог „цвећа без

саћа ~ сада ава