Pisci i knjige VIII

160 ПИСЦИ И КЊИГЕ

ји је тако и профанишу и чине смешном. А шта тек да се каже за обичне људе, наше свакодневно стадо људско! У најстрашнијим тренуцима, у судбоносним кризама, декламовао би, играо би комедију сваки онај који би говорио тако ; тада се нема када да се склапају периоди, да се реченице гладе, да се везу као чипке и ките реторским фигурама. Тада место речи долизе крици, кратки, болни, загушени узвици и страшна трзања. Сељанка која би тако говорила то је Госпођица као сељанка Пушкинова, то је нека комедијашица, „наивка“ из путујућег друштва, која мисли да је то нешто особито лепо, — све друго само не личка сељанка!

Исто толико велика мана, а можда и већа, јесте што нема локалне боје, оних карактеристичних ситница, које вам дају преставу датога краја, људи у њему, нарочитих прилика, свега што чини особеност тога кута. Лика, њено „суро велебно горје“ није нам тако јасна, скоро опипљива као равна Мачва у приповеткама Лазаревићевим и Веселиновићевим, или далматинско приморје у приповеткама Матавуљевим. Искрено да се исповедим, ево шта ми је остало од целе књиге: стрми кланци, танке јеле, магла око висова, слаба, сивкаста земља, јако сунце, беневреци, црвене капице, лепа имена (Радушко, Јагода, Остоја, Затишје, Срдићи, Пвијан, Брујићи...), ље, регби, и... бојим се да то није свег Може бити да је некоме остао јачи утисак, али сумњам да са сваким другим читаоцем осредње интелигенције и који не познаје Лику, неће бити исти случај који са мном.

Срећа је, што је Г. Будисављевић каткада у стању да се ослободи тих веза, да се окане манира