Pisci i knjige VIII

МИЛАН НЕДЕЉКОВИЋ 165

Приповетка је била чвршћа и боље је одолела разорном утицају једне млитаве и малокрвне епохе, једне од оних болних епоха у развићу човечанства када један свет умире а други се рађа, када у бледој светлости првога свитања и ствари и људи изгледају као фантоми. И јанко и Матавуљ још се добро држе, а млађи који су пристигли на сваки начин, и у најмању руку, неће заостати за њима. Ту је Иво Ћипико, који тако снажно и импресивно уме да оцрта чемеран живот људи који у зноју лица једу сузом оквашену тврду кору хлеба; ту Домановић чија продирна и оштра сатира тако добро изражава осећај горчине свију нас млађих пред толиким несрећама нашега друштвенога и политичког живота, толиким и таким срамним тријумфима зла; ту Борисав Станковић, један од најлепших талената наше књижевности, чији скроз и скроз деликатан песимизам представља целу једну страну нашега душевног живота, меланхолију младости без поезије, поступно сушење и камењење душа које су хтеле да воле и којима то нису дали.

Затим и то је врло важан појав, социјални роман почиње се јављати, и /унаку наших дана од јанка Веселиновића и Трулежи од јаше Томића треба додати и роман о коме је овде реч.

Г. Недељковић није хтео залазити у далеку и тамну прошлост, није тражио поезију у сенкама старих кула и у звекету властеоских мачева, није мучио и себе и нас састављујући прашињаве, археолошке и музејске приче као Г. Г. Чеда Мијатовић и Андра Гавриловић, он је имао лепу храброст да се огледа на далеко тежем, озбиљнијем и паметнијем послу, он се ухватио у коштац са свакодневицом и ствар-