Pisci i knjige VIII

166 ПИСЦИ И КЊИГЕ

ношћу, указао на страховите ране које зјапе на нашем друштвеном организму, и покушао да нам пружи завоја и балсама.

БЕ ж ж

Ево шта нам прича Г. Недељковић.

У неком убавом српском сеоцу живела је бајна српска нева... Не знам зашто, али ми се ова романтична фраза из омладинских приповедака шездесетих година силом намеће да њоме почнем излагање садржине ЛПрелома. Можда је то отуда, што он у многоме подсећа на наивне, идиличне приповетке онога доба, и што је девојка о којој је реч једна од оних етеричних, поешских створова за које су наши старији писци имали само две речи: нева, док неудате, љуба, када имају војна! Дакле та нева — а име јој је било Невенка —, имала је оца, сеоскога попа, и човека кога је волела — сеоскога учитеља. У почетку све је ишло да се боље није могло зажелети: поп и учитељ су ревносно радили на народном добру, заводили земљорадничке задруге, растуривали књиге Српске Књижевне ОЗадруге а учитељ је још васпитавао младу девојку, уливао јој своје идеје, и очекивао час када ће обоје, румени до ушију, она, чупкајући крај од кецеље, он не знајући шта ће са рукама, клећи пред старога попа и изговорити дирљиво : „Благословите, оче!“ И, затим би била свадба, било би много здравица и испражњених чаша, обоје би се угојили, изродили једно по туцета здраве и главате деце, мирно и задовољно прешли би преко ове долине суза, уверени да срећа то је