Pisci i knjige VIII

174 ПИСЦИ И КЊИГЕ

кад се нешто од срца отргне, што је од малена за њега прирасло. Представа о вама и вашој љубави, моје симпатије према вама нису увек кадре да утишају болни осећај, који наилази на мене, кад се онога човека сетим. Али ти појави бола све су ређи и слабији...“ и тако даље.

Поп у ЛПрелому је облигатни, идеални поп, истински пастир стада, поп Потапенков, Лазаревићев, сваки други само не прави поп, каквога ми виђамо. Учитељ је јадна прилика. Ништа претенциозније и несимпатичније од овога сметењака. Њему, Катону, довољан је био стисак једнога пара белих и облих руку туђе веренице, па да заборави на младо и чисто срце које је у љубав према њему ставило све што је имало најбољега у себи; њему, реформатору који још ни себе није реформовао, доста је било једно миришљиво писамце па да преврне вером и изда општу ствар. А ево са каквом похвалном скромношћу он о себи говори! „Нека сам млад и можда донекле необавештен, али сам зато већи родољуб и одушевљенији за свој народ, него ви“. Како је истинита и лепа реч Флоберова да велики осећаји и поштене жене иду кроз свет оборених очију ! Када човек онако говори, или је глупак или спекуланат, ако не и обоје, и редовно свршава онако као смушени учитељ. Јованка, демонска природа, као да је извучена из какве француске мелодраме око 1830. године. Треба само чути како та салонска лавица уме да заводи: „Уместо да ми што занимљиво причате, уместо да вас моје друштво одушеви, да ми што лепо кажете, а ви направили кисело лице, као да су вам се све лађе подавиле...“ Или, овај стручак из кнте те особите