Pisci i knjige VIII

26 ПИСЦИ И КЊИГЕ

криминалне приповетке немачке. Отилија, мајка коју су младу удали пре силом за „тисућника“, смртно се заљубила у младог и лепог пољског изгнаника Грофа Владислава који се опет воли са њеном ћерком Илмом. Љубав .је букнула у њеном. страсном срцу; она је у животу толико препатила, да мисли да има право на пуну, неограничену љу– бав, и неће да зна ни за какве препреке. Кћи јој је на путу. Шта мара! она ће и преко ње прећи. Ено је- у глуво доба ноћи: у једној руци свећа, у другој оштар нож; образи јој жути, очи пламте, рука се диже на кћер, анђела који са распуштеним црним власима спава, и у сну шапуће слатко име свога драгана. „Сања!. О њему сања, гле оће да га загрли, да га отме од мене, од матере своје. Не нећеш крвницо, он је мој! он ће мене загрлити ма у тавници тамној, ма џелат ми био фифер.“ И када се нож већ устремио, муња сену, кућа се из темеља затресе, и Отилија падне громом погођена. „Прозори су отворени били, нож од тврдога челика добар је кондуктер.“ Када се испунила божја казна, Владислав и Илма узеше се и проживеше у 'слози и љубави. „Читатељко!“ довикује писац, рецимо и ми: „Срећно вам било !“

У другој свесци, која је још писана старим правописом и језиком који није без прекора, има свега две новеле. Нанка има такође ту сентиментално-родољубиву жицу. Он хоће да пробуди српско осећање у „лепих Србкиња“: „јер кад дева хаје за своје народно благо... процватиће народност сегурно.“ Предмет је једна од оних силних љубави, јаких као смрт и које се са смрћу изједначују: душе које се разумеју и теже да се пре-