Pisci i knjige VIII

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 20 лију једна у другу, речити уздаси, сузе које ударају на очи када се о драгом створу говори, верни пријатељ, и љубавник коме „проста фрула постаде поузданим другом и толмачем његових осећања.“ У целој тој плиткој сентименталности, само је једно место које личи на крик истинске страсти: „Има магновања у човечијем животу, кад као да су се сви болови сјединили да срце човеку униште, неописана чувства обузму га, жалостив је, невољан, живот му се немили, волео би да ганема на свету, да се никада родио није.“ Иначе, цела. приповетка је скроз романтична, јунак има нечега наивно и смешно бајроновскога: отпадник је од. бога, силна и необуздана природа, са љубављу која не зна за препоне, он, бледа лица и замршене косе, блуди по усамљеној планини, свира у фрулу да олакша свој безмерни јад, из бола и очајања риче као рањени лав, куне да се небо пролама ! И онда облигатно умире, своју несуђену за навек у црно завија. „Боже благи! Сахрани сваку Србкињу од овакве несреће!!!“ завршује ражаљени писац речима, које су морале измамити многу и многу топлу и искрену сузу у осетљивих читалаца онога и иначе осетљивоги плачевног доба. — У Ајдуцима је опет љубав, вечита, страсна, романтична љубав, која се стално среће у свима његовим но– велама. Ту су стални и исти романтични призори који се виђају у старим илустрованим романима : двоје младих под лиснатим дрветом, она, рујних образа и 'оборених очију, он у позоришној пови, "са једном ногом истуреном напред, и са руком. обвијеном око њенога паса; или: мркла ноћ, таанственим мраком обвијена брда и долине, месец