Pisci i knjige VIII

Г

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 63

несвесном реализму Јакова Игњатовића. Његов утицај можда се једино осетио на Милораду П. Шапчанину. Не само да „Највећи грех“ има исту фабулу коју и „Три зелене шибљике“, но сличност је и у инспирацији, избору предмета, у тону, чак и у језику. То су биле две врло сличне природе.

Допуне о М. Видаковиђу п Б. Ашанацковићу, од Г. Јовановића. („Просветни Гласник“, 1903, бр. 1—2).

Једна је ствар врло тачна у овом раду Г. Јовановића: потребно је да се претресу и проконтролишу раније донета суђења о нашим старијим писцима, која су примљена на веру и на голу реч, и која се као каква догма преносе из књиге у књигу, с поколења на поколење. Још и данас стоје мишљења Г. Стојана Новаковића и Светислава Вуловића, изречена, пре двадесет и тридесет година, са гледишта више филолошког, под утицајем још неугашених борби око књижевног језика и новога правописа, „када се од писаца највише тражило да задовоље теорије о књижевном језику и правопису.“ РИ чудновато је, вели Г. Јовановић, што се и наши најновији литератори нарочито не дотичу питања о развитку српске приповетке, те ваљада због тога још и данас у уџбеницима имало ону исту оцену о раду М. Видаковића и Б. Атанацковића каква је могла постати пре тридесет година: где се први ув нешто захвалности већином осуђује, а други, чини ми се, без разлога и сувише хвали,“