Pisci i knjige VIII

64 ПИСЦИ И КЊИГЕ

И Г. јовановић је покушао да стави ствари на њихово место и да правилнији суд о два стара писца наша. Ево, у главним и брзим цртама, његових закључака.

Милован Видаковић није творац наше читалачке публике, као што се обично мисли: ту је публику он већ затекао створену; њу су образовали још ХУП века, у Јужној Угарској, Миошић и Рељковић, у ХУШ веку славјано-сербски преводиоци Мразовић и Јанковић, нарочито Доситије. Он је само ишао низ матицу, писао у духу и по расположењу ондашњег читалачког света, пуног родољубивог и романтичног одушевљења за народну прошлост. До сада се замерало Видаковићу због подражавања слабим производима немачке романтике, повођења за простачким укусом публике, због ненароднога језика. У заслугу му се приписавало буђење љубави према народној прошлости и повраћање народних имена. Заборавља се једна особита стране његова талента: он вреди и својим сентименталним, меланхоличним описима, извесном емоциалношћу, љубављу према природи, нечему што опомиње на Жан-Жак Русоа. Ти су описи у Видаковића оно што је најбоље, у њима су сувременици уживали, „јер је остало несумњиво предање да су се таква места и на памет учила.“ Не треба губити из вида да је он почео свој књижевни рад једним спевом, књигом стихова о Прекрасном Јосифу, и цело његово дело има извесну поезију. Вук га је критиковао због рђава језика, због несувремености грађе и нелогичности радње и карактера, али му никада није одрицао књижевни таленат. Његов позив билаје поезија, не приповетка за