Pisma Dosіөea Obradoviča

86 играю. Имамъ а кравицу младу, піарену а теле піарено ] дивна !во очію моею! Обо ми е поклоніо войвода Малеръ, кои е родомъ изъ Бабнне Луке, а садъ командіра и сѣди са своіомъ фамиліомъ у мѣсту Бауриѣу. Овай насъ само се бринемъ, гди ѣу наѣи бурадъ, да сасиплѣмъ віно. По овоме видите, да самь у добромъ станю! да самь у Польской, звао бы се МоцЪ ПсінЪ доброцен; около Пожуна звали бы ме ШтренгерЪ ХеррЪ: а у Влашкой выкали бы ме, Домнуле Боеруле! Чудо, шта човекъ у дугомъ животу донекаши неѣе! Само вала ми се чуваши завидльиви онію и бабски урока. Али и овоме находисе нанинъ и средство: Зависть е завидимому знакъ среѣе} а уроды на стара нейду човека. — Реѣиѣеше ми, зашто ово пишемъ, заштоли се овако хвалимъ и поносимъ? То ѣу я Вама двоицы Казашй ] а другима не бы. Вы сше упокоили и ублажили старость мою, Вы сте странна у домъ свой увели, гладна напитали и жедна напоилб и далеко отъ себе нисте ме заборавпли. Вы, благе и добре душе! ни сте своя отъ мепе отвратили лица, нисте ми у потребы моіой окренули леѣ,а ! Зато бы я радъ, да се Ваша мила мени имена, Димишріа, Игумена Крушедолскогъ и Софроніа , Игумена Великореметскогъ — при извору Убавцу, да се споминю и проповѣдаю, гди се годъ сербски збори и говори. Неѣе се шу преѣушиши ни два брата еДиноплеменяка. ■— А друго, зашшо Вамъ каліемъ мое благополучное станѣ ,