Pisma Dosіөea Obradoviča

47 деѣи, даѣе имъ се бродъ сасвимъ шшо є у нѣму, потопиши, и сви плачу и пучу, онъ почне здраво єсти, говореѣи нека мн се е баремъ наесши, кадъ знамъ, да ѣу ярено мере пиши морати. Али є ово слаба утѣха, виши є, развѣ еднога од’ много иляда. Ево узрокъ, зашто самь Вамъ другда говорю: болѣ бы ми было, да већъ вите неимамъ овде на земльи, ни любима, ни пріятеля: то су уста говорила моя, али слабо сердце и природа при сваномъ дыханію изобличавали су ме и казивали, да су ово празне и нитта незначуѣе рѣчи. Зашто самь я съ Вама тано обыкао быо ? Зашто самь сваки данъ Васъ , и све пішо є Вама мило и любезно , видити и гледаши желіо ? , за ной ли .бы узрокъ (Богъ да ми опрости неправду мою) свакога праздника воліо , да ружно време буде , да никудъ изъ куѣ.е излѣсши неможетеда ми шшо читате, или ано чшпати волѣ не бы имали, нано бы се често и случавало, кое и Вы'сама (ако ѣівте по души и по совѣсти говориї ти) ошреѣи неможете, а мени бы и тако мило было съ Вама и съ Вашомъ Мимомъ, съ Анетомъ и съ Маріешомъ преферанце или плашке играши. Другда бы ми по мучно было , да ми се, кадъ губимъ, сміеше \ али , кадъ бы се я ср’діо, вы бы се выше смеяли и друге на смей подвизали, донъ бы и я ( немогуѣисе иначе помоѣи) удри са свима усмей. Тако дакле съ Вама задуго прзобикнушъ, сада судите, како ми быти може? Кблико се