Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ва 3 га 4 #

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ ХххуУн

натраг мађи. Оне гу одређене за најнижу службу 40– века; он о њима најмање бригу води; најгоре их одева, и не гледа где ће њима стати. Турци, кад руке скриве и штогод украду, бију невине ноге по табанима. Људски. оод већма уважава своје уши него ноге. Половина, и то лепша половина људског рода кити их златним 060цима, а ноге сви увијају у марвену кожу, и газе њима по глибу и по тврдом камену. Кад се срце уплаши, морају ноге да беже, да га спасу од опасности: кад се срце развесели и раздпага, морају ноге да скачу и да играју; кад се глава опије, морају ноге да посрћу. И опет нико неће ноге да поштује. Једина Енглеска има орден за ноге.“ Најпосле, у оном делу књиге који је путопис и_ "причање, има хумористичних епизода. Ненадовићу се „дешавају смешне авантуре и он их смешно прича. Он се сам прави предметом смешне деградације, као Марк Твен од прилике, за кога је ова горња. дефиниција баш и речена. Такво је Х! писмо, где је састанак и шетња с једним непознатим Енглезом: кад леже заједно на клупи, кад гледају теле, како седе на жељезничким шинама а воз тек што није натшшао (изванредно добро), како угазе у креч, шетња по врту неког кнеза, итд. Писац. се прави безазлен; он једнако резонује, и резоновање је правилно,; али се догађаји дешавају супротно томе; све је привидна логика а у ствари ексцентричност, и све је причано мирно, озбиљно, скоро с достојанством, с чуђењем, а- једнако се комичне ствари дешавају. Такво је и ХМ нисмо; оба спадају у најдужа али и најзанимљивија у књизи. И ту се слично дешава писцу и другом непознатом другу његову. Читалац се сигурно сећа оних епизода кад ова двојица хоће да купе штапове па не могу да их изаберу по вољи у Визбадену, него иду, само тога ради, у Франкфурт; наравно, после свега, и не купе штапове него неке столице и кавезе с тицама. После погреше пут па, место у Кастел, оду у Касел, а не знају где су, него једнако траже и питају да дознаду у којој су вароши, али све узалуд, "наравно. Најпосле, нађу једну продавачицу у дуану, живу, говорљиву, духовиту Францускињу, “па и њој управе исто питање, а она — како је у то