Plamen života

tiskali u kolima, ja sam se smestio na krovu vaših kola u jednom ventilatoru, gde mi je bilo vrlo udobno, jer je u njemu strujao topao vazduh iz vašeg odeljka, a mogao sam i da slušam vaše razgovore. Naravno, nisam poneo nikakav prtljag, a ni dobivanje pasoša mi nije zadalo brige.

— A kako si se hranio usput?

— Kroz našu zemlju je bilo lako. Na svakoj stanici ima naroda koji jede, pa ima i mrva; a ima i konja, pa ima i zrnevlja.

— A gde si se ovde smestio? Kako živiš? — upitah radoznalo.

— Našao sam ovde odmah društvo. Lepo su me drugovi primili. Samo što čudno govore. Ne kažu kao mi »dživ, dživ«, već »vui, vui«; ali ipak se sporazumevamo. Inače je ovde sve drukčije nego kod nas.

I vrabac mi stade pričati:

— Prvoga dana kad sam došao vidim ja grupu dečaka, idu u školu i približuju nam se. Kažem ja mojim francuskim drugovima da se sklone, misleći tako da im budem koristan. Ali oni kao da ne razumeju. Kažem im: »Praćka, praćka!« A oni na to prsnuše svi u smeh i ponavljaju tu reč onim francuskim r koje para grlo. U to đaci prođoše mimo nas tako blizu da bi nas mogli rukom dohvatiti. I nikome ništa! Jedan nam je čak dobacio pola zemičke. Ta to je da vrabac ne veruje, da ovde ne znaju za praćku.

— A gde stanuješ, gde noćivaš? — zapitah našeg vrapca. 1

— Sa društvom, tamo preko puta, na tavanu Luvra. Ihaa! Šta tamo ima mesta!

Divio sam se kako se naš vrabac snašao u tuđem svetu pa ga zapitah:

— Pa kako ti se sviđa Pariz?

— Lep je, lep je, — reče vrabac, ali ne baš mnogo oduševljen.

I vrabac stade pričati o svojim utiscima iz Pariza:

— Drukčije je ovde nego kod nas. Nicde konja, već sve sami automobili. To nije dobro za vrapce. Pričam ja mojim drugovima kako kod nas ima mnogo konja, a oni ne mogu da se načude i zavide nam. Pa gledajte kako ovde krešu drveće: sve im grane skresali te liče na bandere ... mače je ovde svet dobar. Svako jutro nas hrani jedna starija devojka. Da je lepa, to ne bih mogao reći. Ali da je dobra, baš je dobra. Moji francuski drugovi uzimaju joj iz ruke hranu, i ona ih sve zna po imenu: jedan se zove Pjer, drugi Žak, treći Bado, a jedan koji je pravi obešenjak, kome nema ravna u celoj našoj Paliluli, i koji nas sve zabavlja, zove se Fripuj. Jelte, profesore, šta to znači Fripuj?

— To mu dođe tako nešto kao mangup.

— E baš je mangup ...! Ja sam prvoga dana oklevao da uzmem hranu iz ruke kao što čine moji drugovi. Šta mu ja znam, mogu me »ukebati«. Tako štogod se kod nas ne može zamisliti. A ona devojka me vabi, i naziva me pti sovaž. Šta to znači?