Plamen života

s krvlju kroz pluća, mogao vezati kiseonik, kiseonik mora biti pod određenim pritiskom. Ako taj pritisak nije dovoljan, onda hemoglobin ne vezuje dosta kiseonika, potrošači ne mogu biti snabdeveni robom koliko im je potrebno, te nastaje nestašica i nered u celome telu. Zato avijatičari kad idu na veće visine ponesu sa sobom u čeličnim bocama nabijen kiseonik te ga dodaju vazduhu koji udišu da bi povećali njegov pritisak.

Čovek se može prilagoditi da živi na visokim brdima, ali iznad izvesne visine ipak nema za njega uslova života. Ne može čovek stalno živeti u vrlo razređenom vazduhu, cede uz to vlada večiti led. Na vrhu Himalaja vazdušni pritisak iznosi manje od jedne trećine onog pritiska koji vlada na morskoj površini.

Posle ovog poučnog objašnjenja nastavismo naše penjanje. Ja sam se bio zadihao kada je put postao strmiji.

— Zašto sam se zadihao? — upitah svog saputnika.

— Zato što ste se umorili.

— A zašto sam se umorio?

— Zato što se penjemo.

— Sve je to fačno, ali nije nikakvo objašnjenje. Da počnemo ispočetka. Kao što si rekao, mi se penjemo. A to znači da vršimo rad koji se sastoji u dizanju našega tela uzbrdo. Snagu za taj rad naši mišići Ćrpe iz naše hrane. Hrana sagoreva u njima, i tako se oslobođava snaga. A šta sam ti ranije rekao?

— Sagorevanje je spajanje kiseonika s telom koje sagoreva, — izreče u jednome dahu moj saputnik.

— Kad je tako, onda je jasno da nam treba utoliko više kiseonika što više rada proizvodimo, da nam ga više treba kad se penjemo na Trebević, nego kad se šetamo obalom Miljacke. A kako dolazimo do tog kiseonika? Disanjem, to jest udisanjem vazduha. Zato kad se penjemo kao sada, disanje postaje dublje i ubrzano, to jest zadišemo se. Ali taj kiseonik mora biti sada u većoj količini raznet po celom našem telu. Zato kad se zadišemo, i srce nam brže i jače kuca. Najzad, sav onaj rad naših mišića proizvodi mnogo toplote, te se mi počnemo znmojiti... Ali osim svega toga, penjanje na Trebević ima još jednu posledicu. Koja je to posledica?

— Ne mogu da se setim.

— Ako se ne sećaš, mora biti da je osećaš.

=

— Zar nisi ogladneo?

— Jesam.

— Ja takođe... Da sednemo. Daj rance! Odreši!

3 Plamen života

353