Plamen života

PRIČANJE STAROGA POMORCA

Ispričaću vam još jednu uspomenu iz Onog istoz mesfašca u Bretanji gde sam kao đak proveo jedno leto.

U tome mestu kao u svim primorskim mestima svuda na svetu stari pomorci koji ne mogu više da se otisnu pučinom redovno dolaze na morsku obalu i prate sve što se na njoj i na pučini zbiva. O tome izmenjuju misli, i ko zna po koji put pričaju o svojim doživljajima. Oni su na kopnu, ali mislima su na moru; oni su u sadašnjosti, ali uspomenama su u prošlosti. Tako je u Bretanji, tako je i u Dalmaciji.

Među tim bretonskim pomorcima jedan je naročito privlačio moju pažnju. Stariji čovek, skoro sasvim sed, trbušat, crvena i okrugla lica, vrlo svežih crta, očiju plavih i bistrih kao bretonsko more. Usne su mu bile obrijane, dok je lice bilo zarubljeno sedom oštrom bradom.

Jednoga dana nađosmo se na obali mora jedan pored drugoga na kamenoj klupi. I zapodenusmo razgovor. On me zapita kako mi se sviđa njegovo rodno mesto, šta učim u školi, odakle sam. Ja zadovoljih u svemu njegovu radoznalost. On mi reče da je služeći u ratnoj mornarici bio jednom u Boki Kotorskoj. Ja ga zapitah da li mu je žao što ne može više putovati, i kako mu je sada kad živi na kopnu. On mi odgovori:

— Zadovoljan sam, srećan sam, uživam, jer imam vazduha da dišem i vode da pijem.

Ja se začudih tome zagonetnom odgovoru. Istina je da bez vode i vazduha nema života. Čovek ne može da izdrži žeđ kao glad. A vazduh tek, bez njega se ne može izdržati ni nekoliko trenutaka. Sve sam ja to znao kao i vi što znate, ali mi je ipak bio zagonetan odgovor staroga

38