Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА 105

он који је у име природе и живота све себи донуштао болестан је и почиње да стари.

А Олга стоји каода чека одговор.

—- То је питање врло тешко и нећемо га тим

ја моћи решити данас — осмехну се он, силом воље савладавши тужне мисли. — Заиста је врло тешко — рече она озбиљно

—__ али ако мислимо о њему, можда ћемо доћи до некога изласка, до некога умирења. Ослободити љубав! Како дивна идеја. Али људи сваку идеју изопаче, Има нешто друго: има једна друга већа љубав — љубав човечанска. Њу треба ослободити, прво њу; она је у оковима, једва гласа кадгод пусти од себе. Да сити у Зори волео прво човека, а онда жену, ти би зацело дошао кад је она умирала, ти би видео да нико неће ништа да ти наметне, ти би можда стресао са себе егоизам који никако не може да се назове слободом, каошто га је и господин стресао. Ја тек сад разумем зашто сам онда у себи говорила: само да дође, само да дође,.. и зашто ми се чинило да бисмо онда сви били добри и нико не би био несрећан, и да ти не би морао да се ожениш њоме... или да би баш сам желео да се ожениш њоме... -

Настаде ћутање, Она га погледа. Он се чудио како она говори благо и убедљиво и отворено и тужно, И рече:

— Мене врло интересује твоје мишљење, Олга.

А Олга је гласно говорила своје мисли које су се сад рађале:

— Ето у томе је несрећа — настави она и нека блага светлост обасја јој лице каода пред њом пуца нова истина: — цело наше друштво

стоји на лажноме темељу. Прво би му требало поставити темељ: човечанску љубав, па онда на томе темељу зидати све остало. Ми, људи данашњега друштва, ценимо и волимо код човека богатсво, енергију, продуктивност, лепоту, таленат, ум, вредноћу, образовање, духовитост и т. д. а готово никад не њенимо, не волимо и не тражимо човека у човеку.

1417