Podgorac

14

ПИСМА, ПИСМА, ПИСМА ИЗ [РАЈА МУЗЕЈА У

Завичајни музеј, при Народној библиотеци Осечина, је 16. септембра ове године, на Дан ослобођења варошице Осечине, напунио годишњицу постојања, приликом чега је сходно изразити јавну захвалност личностима из политичког и културног живота које су несебично помогле, и данас помажу, како у оснивању Завичајног музеја, тако у његовом даљем раду, и то: шраквољу соу Николићу, председнику СО Осечина, Владану – Муцићу, председнику ИО СО Осечина, Јовици Спасићу, директору ОШ =Браћа Недић“ Осечина, Остоји Продановићу, директору Матичне биб-

лиотеке 'Љубомир Ненадовић“ Ваљево, мр Синиши

Бранковићу, директору Народног музеја Ваљево, др Ђорђу Стефановићу, професору из Београда, Живораду Бојчићу, директору ЈКП Осечина, Драгану Перишићу, директору Спортског центра Осечина, Боривоју Јовановићу, председнику Општинског већа синдиката Осечина, Свети Стефановићу, директору Крушик-Пластика“ Осечина, др Слободану Ракитићу, предесднику Удружења Књижевника Србије, Томиславу Станимировићу, директору Народне библиотеке Осечина и Живојину Плавшићу, директору 33 Пецка. Свакако треба истаћи, да господин Драгољуб Николић и Владан Муцић чине стуб оснивања и потпоре Завичајног музеја, и за то благодарно дело ће им захвалити генерације које долазе, јер наиме; шта има честитије и благодарније, него омогућити да се сачува завичајна _ историја, – културноисторијски споменици од заборава, да се презентује свезнање о нашим прецима, о нама самима, о нашој историјској и културној епохи, која је понад других развијенијих балкан-

СТодгораа,

Живко Ћук Композиција “Некшар" - Скулштура у дрвету (Снимак: Ј. МАРКОВИЋ)

УМЕ ИУ ЈАКОГ

(О СТЕ] ИЈАИ]

ских и европских земаља успела себе на пиједестал вековне части, од чега нема боље улазнице у књигу вечних дела.

Такође, у склопу поменутог, Завичајни · музеј Осечина је интезивно био отворен за посетиоце сваки дан, празницима, суботама и недељама, без обзира на зликовачку НАТО агресију: Секција МЕ ле ал ди ин о истраживача — је активно радила, мада мање на терену из оправданих _ разлога, експонати су пристизали од људи из наших Месних заједница, а "сарадња је интезивирана са Народним Музејом Ваљево, Заводом за заштиту споменика Републике Србије. и са Археолошким и Географским институтима из Београда, па смо тако почетком месеца септембра имали · значајну _ посету Др Александра Јовановића, продекана Филозофског факултета и Др Душана Мркобрада, професора археологије и руководиоца археолошких ископавања старог Раса, који су врло похвално оценили рад Завичајног музеја, донели на десетине књига, и са нама договорили археолошка истраживања на нашем подручју, по питању Вила рустика и изради археолошке мапе, са свим локалитетима који су до сада истражени.

На крају бих посебно похвалио све младе истаживаче, а посебно Бранка Бељића, ученика осмог разреда из Осечине, који је највише био ангажован и то је показао и доказао прикупљањем значајних музејских експоната, као и својим великим ентузијазмом. Такође, желим много успеха својој сарадници Весни Б. Станимировић, студенту треће године археологије.

Живан Ј. ГРУЈИЧИЋ

сл ваша

20. новембар 1999.

МЕЂУОКРУЖНА СМОТРА У ПЕЦКОЈ

Смотра народног стваралаштва деце Колубарског и Мачванског округа одржана је по први пут у варошици с" Пецкој на Велику Госпојину 28. августа 1999. године.

Пецка је накада администра-

тивно припадала Азбуковачком срезу у Подрињском округу. Сада припада Колубарском округу, а на подручју је општине Осечина, негде на 40-том километру пута од Ваљева према Љубовији. Проглашена је за варошицу 24. 12. 1904. године указом Петра првог, по милости Божијој и вољи народној, краља Србије. После толико година, а по вољи културних посленика, тачно у подне почели су стизати аутобуси са младим фолклористима из свих праваца који воде у ту варошицу. Стигло је седам дечијих група из: Љубовије, Ваљевске Каменице, Лајковца, Доње Топлице, Мионице. Са препуним аутобусом, преко 70 играча, стигоше Осечинци, КУД ЗКрушик-Пластика“, који су тек са обдаништем раскрстили. Дочекали су их чланови КУД Младост“ из Пецке, комшије, љути али фер ривали, иначе домаћини и организатори смотре на челу са председником КУД-а Величком Илићем.

Сат касније, када добро утегоше копче на опанцима, Пецку преплави бујица малишана. Почео је дефиле. Из старих ормара на сунцу су бљеснуле живописне прабабине, дедине и ко зна чије још ношње, срмани јелеци, ђинђувама украшене чарапе, шарени појасеви, плишане кецеље са шљокицама свака различито навезена, опанци са и без лакованих каишева, у које су, понегде, могле стати и обе ноге, затим шајкаче јагњеће црне и шарене шубаре, цветићи испод марама. .. Тако, уз игру, прегазише варошицу и стигоше у порту, а за њима нагрну друга бујица вашарџија и друга господа. Спремно их је дочекала позорница, поп Буда Стефановић и његов колега Јова Полић, који су се, верујем, три дана Богу молили да не падне киша и не поквари за Пецку спектакл у прелепом амбијенту, хладовини цркве и високих борова. Најстарији, протојереј, Михаило Радивојевић, благословио је скупа млађани фолклориста коме је јелек Јфермен/ падао преко колена, про-

гласио је почетак танцовања док га је аплаузом бодрио председник ИО СО Осечина, госп. Владан Муцић.

Водитељ програма Виолета Медуловић, студент, бивши члан некад сјајног КУД •Крушик“ из Ваљева, тачно у 14 часова најави прве извођаче.

Заорише се фруле, двојнице, окарине. . Публика почесто придржаваше позорницу да се не сруши, а играча толико да једва стане на њу. Понеко, богами и падне са позорноце, али не мари, поред ње је травица, негована, кратко пдшишана, па ником ништа. Заиграше се, у том крају давно заборављене игре: Девојачко коло,

Повез, Веселица, Три улара, Ђурђевка, Четворка, Сакајдон, Заплет, Левакиња, Троајанац,

Пружи пуже рогове, Поздрав коло, Небеско коло, ваљда што смо небески народ, али и коло Како ђаво среће нема, које народни свирач и играч, Крстивоје Суботић запамти и свом народу у наслеђе заветова.

Кад се заврши програм заћурликаше фруле 'Колубарац- и сви присутни листом заиграше на травици и играчи и свирачи и попадије и старци и деца на кецу председник организационог · одбора – проф. математике Величко Илић, који је на време поделио богате поклоне учесницима, међу којима су се нашле двојнице, поклон КИЗ Ваљево, не би ли се запатиле и некоме за прсте залепиле и тако поново засвирале Колубаром, Подгорином и брдима.

После добре игре добар и ручак.

Црква је славила Велику Госпојину

па ко воли нек изволи а ко не воли славске ђаконије могао је у школску кухињу где се служио војнички пасуљ. За јуначко здравље и ко ће на 14-ту смотру у Ратину, питаће се комисија Савеза аматера и њихов стручни сарадник Јселектор/ инструктор за народне игре и кореограф госп. Слободан Тадић-Жућа, а они су одлучили да Колубарски округ представља КУД "Младост" из Пецке са играма из Колубаре и Подгорине док ће Мачвански округ представљати КУД 'Азбуковица“ из Љубовије са играма из Азбуковице. Драган МЕДУЛОВИЋ, уметнички руководилац програма

Писма читалаца

ИЗ КЛУПЕ НА ТЕЗГУ

«Професија од посебног значаја“, синтагма која је често у употреби, посебно када наставници најаве или ступе у штрајк.

Свуда у свету модерне државе диче се елементима које их чине државама: војском, судством, здравством, просветом, полицијом. Да ли јеи код нас тако.

Није потребно давати приоритет ниједној професији. Све су значајне и без једне од њих држава не би могла да функционише, али задржимо пажњу на једној, до краја потцењеној професији-просвети.

У свакој држави и у свим временима, просвета је било узвишено и часно занимање. Од "табула раза“, како неки филозофи крстише дете, треба формирати човека, који ће у свим сферама то и бити. Тај посао треба да одраде просветни радници. На које баријере у томе наилазе, то само они знају и нека им је Бог на помоћи!

Опште позната чињеница је да су наставници у послератном периоду третирани као грађани другог реда. У урбаним срединама њихов додатни задатак био је да се за руководећи кадар, на кључним местима у привреди и ванпривреди, пишу реферате, а не ретко и да их дошколовавају. Када то одраде, следи описмењавање неписмених радника, јер требало је нечим фацинирати "трули капиталистички поредак“ на Западу, а чим другим него писменим радником-самоуправљачем. Ти исти самоуправљачи се касније хвалише како имају три до четири пута већу плату од оних који су их описмеНИЛИ. У руралној средини учитељи окончаше све акције око електрификације, изградње путева, водовода. Онда их заборавише.

Док просветни радници савесно радише свој редован посао, а још савесније додатни, други, “способни“ завршише значајне послове: направише

куће, викендицце, покуповаше кола, економски обезбедише и своје унуке. Другим људима из других професија све је приличило: и кафана и оргијање и позајмљивање (како леп израз за лоповлук, замислите, какав емоционални шок може да доживи лопужа ако му кажете да краде). Сачувај Боже, да је неком просветном раднику пало на памет да упражњава неку од ових "дисциплина и у сну би га пратило: "Ко нам учи децу!“

О материјалном положају образовања можда је излишно говорити, али намећу се сама по себи нека питања:

-Зашто је потребно да се понизи толики број људи.

-Да ли је познато Министарству просвете колико је радника из овог посла отишло директно на тезгу, што најбоље илуструје да је свакипосао, па и ситни шверцерски, много уноснији од оног у учионици.

-Да ли зна Министарство и министар Тодоровић колико Држава и родитељи уложе у школовање детета да би то исто дете са факултетском дипломом продавало уље или цигатере на бувљаку.

-Зна ли се колико је предмета у основним и средњим школама нестручно заступљено и колико је пензионера ангажовано, јер млади стручњаци беже од школе као "ђаво од крста“.

-Да ли је познато министру просвете да запослени у његовом ресору имају најнижи коефицијент и најмању вредност топлог оброка од свих буџетских корисника. -

Свима је познато да у свакој професији постоји напредовање у послу кроз усавршавање на рачун установе у којој раде осим у просвети.

-У учионици просветни радник треба да буде растерећен свих брига и ауторитет деци (нека од њих имају џепарац у висини наставничке плате). Може ли наставник испунити и први и други захтев. Може, ако је истовремено и мађионичар. “

Нека сваки просветни радник, по својој савести, оцени колико су

давашњи услови достојни просветног радника и уопште човека. Слободан РАНКОВИЋ, Пецка

не