Podgorac

СТефеораа,

10

Многи родитељи услед недовољног педагошког знања или краткоће времена које проводе са својим дететом и

самим тим недовољног познавања његове личности, претерују у захтевима према детету, траже немогуће, поступају строго, праве мање или веће васпитне грешке. Родитељ у свом васпитном деловању мора бити разумљив, прин– ципијелан, добронамеран и у том погле– ду не сме бити никаквих нагађања, недоречености, алтернатива. Детету није јасно шта значи бити добар, послушан, пристојан и сл., јер су то уопштени и неодређени појмови које не треба употребљавати, нарочито не код млђе деце. Ако се каже: 'Учини то овако...„Спреми своје играчке...", дете ће знати како да поступи, јер су захте– ви јасни и недвосмислени.

Родитељски захтеви треба да буду изречени _ пријатељским тоном, без претње, вике и реаговања у афекту. Такав поступак родитеља код детета изазива осећај сигурности и одговорности, док њихово супротно поступање развија страх, збуњује га, инхибира његову мисаону активност, спутава развој самосталности и иницијативе и дете постаје несигурно. Захтев не сме бити строг и ауторитаран, али не сме личити ни на мољакање. Мора бити раз– борит, примерен дететовом узрасту, способностима и могућностима и никада не сме бити у супротности са захтевом другог родитеља. У том случају када · један родитељ грди, а други мази, ако

Пеја о тла ја

РОДА ЕЉ

У СЕРВО им ГОС

један захтева а други штити, дете не зна кога да послуша и обично се приклања родитељу који се према њему поставља заштитнички или пак не слуша ни једног. То негативно утиче и нарушава ауторитет оба родитеља. Због тога васпитне поступке родитељи морају ускладити а своје неслагање изражавати насамо без присуства детета. Несигуран и сувише умољив став ридитеља, код детета буди негативна осећања, ставља га у дилеме: да ли да послуша или не2 Уместо обраћања: “Ја за тебе чиним... а ти ми тако узвраћаш..., боље је детету рећи: "Хајде да се договоримо, да заједно решимо проблем..." . Уколико је у решавање проблема и доношење одлука које се тичу детета и само активно укључено, оно ће бити срећно и задовољно, јер у томе види поштовање своје личности. Те одлуке ће више, ценити и интензивније се залагати за њихово остварење, јер су оне и његове.

Уцена , застрашивање и ускраћивање љубави детету, су крајње недопустива средства којима се родитељи понекад служе у васпитању своје деце. Нпр. "Ако ме не будеш слушао, нећу те волети, напустићу те..." Тиме се код детета развија страх, буде негативне емоције. Не сме се дозволити да се дете осећа усамљеним и напуштеним, већ треба развити осећај да је вољено и да ће увек бити заштићено. Исто тако, родитељи своје дете не би смели оптерегћивати сопственим бригама, јадима и страховима.

Дете не треба ни превише штитити и размазити, односно родитељи не треба претер– ано да страхују над њим, јер се у том случају нарушава његово осећање самосиг– урности и самопоуздања, односно дете ће се осећати беспомоћним и претерано зависним од одраслих. Уместо тога, код детета треба поспешивати поверење у себе и у своје способности. Чим постигне успех сопственим залагањем, треба га похвалити, а у случају неуспеха треба га охрабрити за нов покушај.

Куповање и плаћање дечије

8. јун 2000.

ОНЕ

РАМАЗ

послушности и лажна обећања у томпогледу такође су штетни за развој младе личности, нпр. “Поспреми своју собу, па ћу ти нешто купити. Ако се детету нешто унапред обећава, даје, плаћа да би извршило своје задатке и обавезе, онда то није добро, јер ће се да за све што чини увек нешто тражи и добија, па без награде ништа неће хтети да ради, већ ће почети уцењивати. Много је боље дете наградити након добро обављеног послауз напомену: "Ово си добро урадио, паможеш ићи да се играш“, и сл.

Овако се детету одаје признање за уложени труд и остварене резултате, а у првом случају се купује његова послушност. Још више греше родитељи који својој деци стално обећавају, а никада не испуне обећање. Они у очима детета губе ауторитет, нарушавају углед. па их деца не слушају.

Лични позитивни пример и узор за идентификацију представљају најбоље и најснажније васпитно средство, па ако родитељи нешто желе и захтевају од детета, морају и сами бити такви. Када се деси да родитељ и тада призна своју грешку или неуспех, неће код детета изгубити ауторитет. Напротив, ауторутет ће чак порасти, јер дете зна да одрасли нису непогрешиви.

Да би се избегле могуће грешке у васпитном процесу родитељи би треба= ло да се упознају са правилним поступцима у васпитању, како би свом дететуо– могућили да се развија у

психофизички здраву, моралну и друштвено прихватљиву личност.

Ово је изузетно важно за | успостављање нормалног

и здравог односа | родитељ-дете, што ће | условити формирање

правилног ауторитета и учинти породичну атмосферу пријатном, хармоничном и прих– ватљивом за све њене чланове. Тако ће се код детета формирати осећај сиг– урности, прихваћености и поверења у своје родитеље, па помоћ неће тражити ван своје породице, већ у њој самој.

Мирјана ТОМИЋ дипл. педагог