Podgorac

иг СТвдсораи,

СВтетафтаиње

8. март 2001.

Из угла педагога

БАФАЛО ДИО УЈАРУЈРРИКЕР КУ ЈЕЗИКУ

Колико често родитељ себи постави овакво питање Можда само онда када се деси да дете искаче из оквира субјективне представе родитеља о "добро васпитаном детету" које не сме да направи неред, не сме да се испрља, не сме незадовољство да испољи гласно, плачем, јер ће га чути комшије па ће "осрамотити" укућане, мора беспрекорно да слуша одрасле који су "увек у праву", и томе сл. Да ли се при томе пита хоће ли дете бити срећно, задовољно и своје, или ће бити оно што они хоће без обзира на природу и струк-

туру дететове личности, на његове потребе и жеље. У том случају изузетно је важно познавати специфичности дететовог развоја, како би

се избегле непотребне грешке родитеља које често могу довести до разних психолошких поремећаја код деце и тешке адаптације на социјално окружење.

Прва етапа психосоцијалног развоја детета односи се на период од рођења до 18 месеци. У том периоду дете стиче своја прва социјална искуства, постаје свесно присуства родитеља, а нарочито мајке, који су ту да задовоље његове потребе и за које се емоционално _— везује. Пружање подршке дечјим потребама и захтевима, води ка позитивном развоју дететовог ЈА (ега). Родитељи га храбре у почетном уверењу да свет треба опажати као пријатан и пријатељски чиме се учвршћује основно осећање поверења, топлине, радости и оптимизма. Насупрот томе, дете врло непријатељски доживљава свет који неће, не жели и не зна да разуме позицију беспомоћности и усамљености у којој се налази. Такав став средине доводи до гомилања негативних осећања

љутње, беса или апатије као корена песимизма, трајних негативних осећања и очекивања у будућим односима са људима.

У периоду од 18 месеци до 3 године код детета се дешавају крупне промене у психо-физичком развоју. По многим одликама, трогодишњаци много више личе на одрасле него на бебе. Нове чулноопажајне, моторне и сазнајне компетенције терају дете ка самосталном истраживању света. Али, с друге стране, још увек постоји снажна зависност од других. Зато се у овој фази основни конфликт (развојна криза) јавља између потребе да искаже новонасталу самосталност (аутономијуу и последица које такво понашање може да има с обзиром на ремећење раније стечене зависности од других. На путу самосталног откривања света који га окружује, код детета се јавља осећање сумње у властите способности (Могу ли ја то да урадим2) и стида што се више не ослања на родитеље (Да ли смем и треба ли то да чиним самг2). Исказивање потребе за самосталношћу понекад добија форме праве дечје тираније (негативистичко понашање, непослушност, постављање строгих и искључивих захтева). Здрава аутономија се постиже само уз велики напор родитеља да одрже равнотежу између допуштања детету пуне слободе и задржавању контроле над његовим понашањем. Спутавање детета да самостално истражује свет и проверава своје способности, довешће до преовлађЂујућег осећања стида и сумње у себе (осећање које ће се у каснијем животу испољити као недостатак самосталности, храбрости, истрајности и сл.. Исте негативне последице у правцу разрешења друге развојне кризе може изазвати понашање родитеља који се одричу сваког надзора, бриге и контроле над развојем детета.

Последња фаза у развоју предшколског детета, период од 3-6 година карактерише предузимање иницијативе у новим активностима и даље као потреба детета за осамостаљивањем. У том процесу могући су падови и неуспеси праћени осећањем кривице, утолико пре што се пред њега постављају нови захтеви за овладавањем знања и вештина и преузимања одговорности за

властита понашања. Развојна криза се темељи на конфликту између "треба и моћи". Подршка да се неуспех претвори у успех, а страх од неуспеха праћен осећањем кривице преобрази у осећање радости, усхићења, самопоуздања и свемоћи, поново __ припада родитељима. Међутим, уколико су дотадашњи проблеми у развоју детета прихваћени као неминовност његовог сазревања и на њих адекватно одговарали дете је довољно оснажило свој его, захваљујући чему ће моћи и само да се бори, наравно уз подршку родитеља.

Познавајући природу дететовог психичког развоја родитељи ће лакше разумети тешкоће са којима се оно суочава, које су пролазне, а не израз асоцијалног понашања које треба казнити. Тако ће се у одређеном периоду развоја дечје лажи разумети као израз дечје фантазије, егоцентричног и субјективног виђења света; дечји страхови као природна одбрана од непознатог,

неочекиваног, изненадног; хиперактивност или "немирлук" као недостатак моторне контроле; негативизам као отпор и, одбрана од забрана; размаженост као тешкоћа у одлагању задовољења потреба; стидљивост као израз сумње у властите способности; љубомора као израз ривалства због страха од губитка вољене особе.

Имајући све то у виду, родитељи са пуно љубави, стрпљења и толеранције треба да разумеју поруке које им упућује дете и да помогну да се ове тешкоће у развоју превазиђу и преобразе у друштвено прихватљиво понашање детета,

Дипл. педагог Мирјана ТОМИЋ