Podgorac

31. децембар 2002.

02 лета

17

СТодеорац,

АЛИЛЉИ БАЊА |

Гвоздену воду по којој је добро позната Алића бања у селу Осечини и широм Колубарског и Мачванског округа, као својеврсно лечилиште оболелих од реуме, открили су Петар и Павле Алић у другој половини (Х века.

Драган Алић, праунук Петра и Павла, за овај број "Подгорца" исприповедао је све шта зна о њеном настанку.

У унутрашњости бање (зграде дашчаре) су две кабине опремљене емајлираним кадама за купање, затим бунар уклесан у камену и бетонски базен у који се слива густа златаста вода. Ту је и велики никлован казан, ложиште облепљено блатом, у којем се греје вода до одређене температуре.

-До које температуре 2

Драган се осмехну

- То се чува као породична тајна; То вам не могу рећи.

Уз добру шљивовицу и хладну воду, Драган Алић, овако казује:

-Моји прадедови, Петар и Павле, чували су стоку у лукама Бодушке реке. Једног јутра дотерали су овце на испашу и угледали велику осулину земље и камена на месту где је сада бања. Осулина је преградила

Бодушку реку И поплавила њиве узводно. Земљу је требало уклонити, па они скупе

мобу из мале и сиђу у реку са будацима и мотикама.

Али пшлол су више одбацивали земљу и камен, све више се отискивала нова са

бедема обраслог буковом шумом. Вратили су се кући посла необављена. Прадеда Петар те ноћи усни лепоту девојку

а

која претећи поручи: "Не | дирајте осулину, већ око

ње укопајте нову водојажу да река неометано тече, па ће вас наградити набо и земља". Зором то исприча својима, а ови брже - боље поново скупе мобу, па сиђу у реку и ураде све како је Петру у сну наложено. С вечери, када је посао обављен, а река жуборила новим опкопом, седну да се одморе и попију по коју ракију. Међутим, одједном иза леђа чују неко шоботање и клокотање у дубини бедема. Окретали су се, нагађали шта би могло да буде, кад изненада из бедема кљукне млаз некакве густе, златасте воде опорог укуса. Вода их окупа до голе коже, па пошто им се учинила смрдљива, они се дадну прати на вировима Бодушке реке. Дабоме, ништа им није фалило! Напротив, неки Роваило из Лукића, коме се око беше гнојило где га ударио глогов трн, похвали се неколико дана после, да му је око исцелила она смрдљива вода из Бодушке реке. Људи му нису веровали, али слично поновило са неким дрвосечом из Остењка, Посекао се на секиру, рана му се упалила и загнојила, а како је чуо за случај са Роваилом, оде доле у реку, на врело оне златасте воде, те добро испере посекотину и још понесе воде кући. Рана му је

зацелила после три дана, а десетак дана касније ни ожиљак се није знао.

Тада су људи, наши маљани и шире у Селу Осечини, почели да верују да у тој води нечега има. Онда се деси да Рајку Алићу поболе стеона крава. Он помисли да је оболела од црног пришта, па је сведе у реку и остави код врела златасте воде да угине. Прошло је неких месец дана, кад чобани угледају Рајкову краву, живу и здраву, набреклу за тељење, како пасе у лукама и ваља се у бари испод врела. Јаве то Рајку, али овај није веровао, мада је скакао од среће када му се после неколико дана крава сама вратила и замукала у авлији.

То се прочуло све до Ваљева, па отуда изненада бане, по наређењу капетана Ваљевског магистрата, неки учен човек и однесе воду на анализу. Моји дедови увиде да ће ту нешто бити, да та златаста вода може прокапати добром, па се заузму да на врелу ископају бунар у живој стени. Неколико дана су копали гвозденим шпицама и ћускијама, мукотрпно каменчић по каменчић вадили, док нису укопали бунар дубок два метра, из кога сада избија

ова густа златаста вода и прелива се преко бадња у бетонски базен. Базен је касније урађен, после Другог рата; дубок је један метар, широк пет, а дугачак десет метара. Из њега захватамо воду и грејемо у никлованом казану, на огњишту зиданом циглом и облепљеном блатом.

После је стигла и анализа воде. Радило се о "гвозденој води", са деведесет и пет одсто сумпора и других минерала. Потврђено је да је најбогатија гвожђем у Србији тога времена, те да је лековита за реуму, ишијас, костобољу, али и за побољшавање циркулације крви. Хладна је као лед и питка, али са укусом гвожђа, као и свака друга гвоздена вода. Добра је за испирање оболелих очију, за видање упаљених рана, само да се користи хладна, док за реуму, ишијас и костобољу, мора да се греје док не добије боју печене цигле. Сипа се врућа у каде, обелели се у њој купа не више од пола сата, највише три пута дневно. Све више од тога би нашкодило, јер све има своје, па и ова лековита гвоздена вода. Бања је понекад прекидала са радом, али кратко; ако су кишна лета, или због поправљања зграде,

која је од букових дасака, са две кабине, опремљене некада дрвеним кадама, сада емајлираним. Добро је покривена црепом бибером и заштићена. За време Другог рата радила је стално. Иако је био рат, несигуран пут до ње, овде су долазили људи из Рађевине, Азбуковице, са Цера, од Колубаре, одакле све нису. Ради само преко лета.

Нас је пет кућа Алића, поредовника, који је на смену одржавамо и радимо са њом. Најчешће Пућо Милованов и ја, а до скора је често ту радио и покојни Мијо Алић, кога у томе сада мења његова жена.

Остали _ поредовници _ нису — толико заинтересовани због својих кућних послова, - каже Драган Алић.

Како дочекујете госте, кориснике

бањских услуга2 Драган показа руком на травнату рудину испред бање: - Ту се подигне велики хладњак на неколико чврстих сова, и препокрије улисталим буковим грањем. Затим се поставе клупе за госте, где они седе у хладовини, једу и пију које шта понео, или их ми угостимо сиром, кајмаком, врућим лепињама, воћем и другим што имамо. То наплаћујемо мало, колико да покријемо основне трошкове. Некада гости са стране остају по неколико дана и ноће код наших кућа у селу, али остају презадовољни и без тегоба са којима су овде дошли. То годинама траје. Да нема користи и излечења, ко би више овде долазио. Још да је Општина Осечина да сагради пут низ Алиће до Бање, а најбоље уз Бодушку реку, па да овде изгради савремено лечилиште, свима би користило подједнако, а болеснима највише - закључује Драган Алић своје казивање.

Живан Ј. ГРУЈИЧИЋ

Белотић: Парастос погинулом резервисти

УСПОМЕНА НА САБОРЦА

Родбина, другови из јединице, комшије, представници _борачке организације, пријатељи и делегација СО Осечина 25. децембра, на дан када је пре 11 година погинуо на ратишту у Церићу, присуствовали су парастосу Срђану Симеуновићу на гробљу у близини његове куће у Белотићу.

Време дуже од једне деценије није избрисало тугу за прерано угашеним животом дивног сина, драгог брата, милог ујака, доброг друга и присног саборца, који остаје у трајном сећању свима који су га знали.

На фотографији: ПОЧАСТ СРЂАНУ Другови, старешине и чланови општинске борачке организације крај вечне куће Срђана Симеуновића.

(Текст и снимак: Д. САВИЋ)