Podgorac
--
2. мај 2003.
њагоћтњет
У сусрет гостовања Горана Петровића у Осечини
СТИЖЕ „СИТНИЧАРНИЦА“
Гост на књижевној вечери која ће се одржати 15. маја ове године у оквиру „Сусрети четвртком“, у Народној библиотеци, биће Горан Петровић, књижевник. О роману Ситничарница „Код срећне руке“ говориће Остоја Продановић, књижевни критичар из Ваљева. Такође, на овој књижевној вечери учествоваће и Радован Бели Марковић који ће говорити о књижевном стваралаштву Горана Петровића.
Горан Петровић, рођен је у Краљеву и спада у групу младих писаца који се својом књижевним радом наметнуо
широкој читалачкој публици. До сада је објавио књигу кратке прозе Савети за лакши живот, роман Атлас описан небом, збирку прича Острво и околне приче, романе Опсада цркве Св, Спаса и Ситничарница „Код срећне руке“ и књигу приповедака Ближњи. За свега десетак година књижевне каријере доспео је на сам врх наше литерарне сцене, овенчавши се скоро свим књижевним наградама, укључујући ту и најпрестижније: НИН-ову за роман Ситничарница „Код срећне руке“ и Бора Станковић за књигу приповедака „Ближњи“.
Читаоцима "Подгорца" пренећемо представљање романа Ситничарница "Код срећне руке" објављеног у листу "Напред" од 26. јануара 2001. године из пера Остоје Продановића, књижевног критичара из Ваљева, као и књиге
приповедака „Ближњи“, објављеног у листу „Реч недеље“.
ТО.
СТодгораиц, 1
ПЕСНИК ДОБРИЦА ЕРИЋ У ОСЕЧИНИ
"Сунце се пење на церић, поздравља вас Добрица Ерић" су стихови са којима је почело дружење ученика ОШ "Браћа Недић" из Осечине са познатим нашим, пре свега дечјим песником, Добрицом Ерићем. Велика сала Народне библиотеке била је премала да прими сву децу која су хтела да проведу сат времена са великим песником. Као и увек, Добрица Ерић остварио је присан контакт са најмлађом публиком говорећи своје стихове добро познате деци осно-вношколског узраста. Ово књижевно дружење организовала је Народна библиотека, а поводом Дана школе.
Т.С.
Роман Ситничарница "Код срећне руке' Горана Петровића, управо овенчан нашо НИН-овом наградом, пој врха у овом писцу већ се ; постмодернистичку поетику и манир тзв. магичног реализма. То је једна од оних књига које се не могу читати дословно, већ је 3а њихово разумевање потребан читав низ уметничких усповности и претпоставки. Поље маште, фикције и фантастике, при том, пресудно обележава ову књижевну структуру а снови, · надреалне ситуације, померено и пре_несено значење, фрагментарност, склоност ка фотографији и енигми, те "књижевности __која се храни књижевношћу“, снажно сведоче о разгранатом инструментаријуму постмодернистичких средстава.
Оно што је ново и што, чини се, Горан Петровић први пут уводи у арсенал књижевних инструмената, јесте другачије значење категорије читања. Читати овде значи поседовати једно ново, моћно и горопадно, досад недетерминисано животно чуло и животни апарат који омогућава нове с егзестецијалне квалитете. Читати значи живети паралелно у више времена и више светова, те преплитање временских, менталних и просторних планова властитих и туђих живота. Значи моћи осећати, видети и баштинити чак непостојеће, као Митићеву робну кућу на Славији, живети туђе животе, оживљавати умрло, повећавати просторе смисла и пуноће, При том, читачи се указују као посебна врста људи, као посебан сој, | ИЛИ (00Кла Која не мари за 'оскудну
| апокрифности језика, маг дискурса, раскоши лексике,
У А
Рила. ПР Текст је налик на зачарану шуму у пр
којој се увек може залутати, скренути лево Или десно, упасти у неки ток И најпрестижн о У,
новог | пророка поручује: Ако немате благо, имате читање, а моћ читања равна је моћи демијурга.
Па, ипак, све људско крхко и трагично, па је и ова нова моћ обележена сенком трагике. Наиме, зачудна и раскошна мултиплицираност живота не штити од трагике неузејамности. Испоставља се да није могуће остварити онај најдрагоценији спој узајамности до ког је човеку највише стало: љубавну узајамност. Тако се догађаји читав низ снажних и трагичних љубавних мимохода, који сведоче о болној људској немоћи у тежњи за најдубљим и најбитнијим, те о томе да је и поред свега, 'сваки човек на губитку: и да је свет пун гада". Тако се Ситничарница.. на једној страни јавља као велика сага и сан о читању као демијургу, а на другој као скаска о трагичном мимоилажењу. љубави и љубавника, који, као омамљени лептири хрле према својој срећи. Љубав је овде болна немогућност. а живот патња у којој је немогуће спојити богатство душе и земно благо. Живети значи вечито промашивати и вечито жудети.
Ово вишеслојно дело понудиће читаоцу мноштво енигми читања и одгонетања. много попречних уличица, | _узноса, понора, сањарења опасности, "узбуђења и открића.
Можда. ће га повремено и уморити
Својим _ горопадним маниризмом и пре еривањима, али га неће оставити "незадовољним, товремено пати од. оства стварности, или тва фантастике. Да
јере доспео на сам врх наше литерарне,
још почивају у зонама реалног, али се низови
јеврсно ходање ло ивици, понирање у непознате
„БЛИЖЊИ“
Нетом објављена књига приповедака „Ближњи“ Горана Петровића одликује се за! њега необичном драматиком и унутрашњом напетошћу. То је нови говор овог младог писца који је за свега десетак година књижевне кари-
овенчавши се успут скоро свим књижевним наградама, укључујући ту и најпрестижнију НИНову за роман „Ситничарница код срећне руке“. | Већ сама композиција „Ближњих ' указује на непрестано трагање аутора. Књига се састеји од девет прича, унутар који егзистира педесет насловљених одељака, сугеришући структуру романа. Тако се динамика ове кратке форме усложњава и повећава до неслућених размера и омогућава брзо мењање углова и дискурса. Унутарња динамика и напетост произилазе из избора ликова и ситуација, али их све од реда одликује снажно егзистенцијално трагање јунака у граничним или безизлазним ситуацијама. У позадини стоји универзални фон постојања, неизменљив у свим околностима, али и један посебан, или појединачан „у лику рата, тескобе и беде Србије у последњој деценији ХХ века. Ове приче сведоче о људској несрећи, тескоби и патњи, запретеним у дубинама и понорима бића - познаника, пријатеља, родитеља, ближњег. То скоро сабласно психоанализирање и копање по понорима душе доводи раван фабуле до драматичних егзистенцијалних тачака, као у причама „Слике са изложбе“, „Три јесени и сам почетак зиме, а поготово у структурама „Матица“, „На спруду и „Ближњи“. Оне сведоче о једном невидљивом, паралелном свету у душама патника, о тамној светлости која је суштина света, његова суштинска ознака. Ове приче, јарко обојене фантастиком, у својој бити
реалних ситуација преображавају у сабласно, а са њима и јунаци доспевају у област фантастичног, до гарнице нормалног, да би се опет у епилогу вратиле у реално. То закорачење на ивицу других светова је посебна одлика ове прозе и Петровићевог новог говора. То је сво-
људске дубине, саосећање са човечанством тескобника, паћеника, изгубљеника. То је откривање притајеног крика у човеку, вапаја усамљености, немоћи, неостварености, потребе за ближњим. Такав је чудесни старац изгубљеник у реално-фантастичној монструозној згради, такав је учитељ НН. у „преиначеној“ енциклопедији из антикварнице, такав је и Андрија Гавровић у свом бекству у подрум, и посетиоци изложбе затечени у изненадном мраку. Разголићени до дна свог бола, они сведоче о свима нама о Софистицираном ужасу тзв. модерног човека.
__Изузетна, можда прекретничка књига у поетичком тргању овог даровитог писца и велики изазов и у погледу | формалних и / сижејних авантура.