Podgorac

11. новембар 2003.

СЛодгорац, 9

ОСЕТИЛА САМ ВЕ

Радост је лепо осећање, оно може бити велико, а и мало. Радост се може поделити са другом, другарицом са братом и родитељима.

Добро памтим тринаести јун. То је дан пред крај школске године. Сви моји другови су срећни што се распустају, само ја бринем због оцена. За то сам имала И разлога јер ми је учитељица Драгица прошли час рекла:"Маријана имаћеш четворку из српског и тројку из ликовног!"

Чудила сам се јер сам добро знала српски, а ликовно одлично радила.'Све моје радове је ставила на пано, а сад ми даје тројку!", говорила сам Јелени.

Тешила ме је речима"Не бој се, само се

шалила!" Нисам јој веровала јер су моје |,

мисли биле испуњавале учитељицине речи.

Дошао је петак, дан када се распустамо; срце ми је лупало све јаче и јаче, а

мисли лутале на оцене у дневнику. Није |=

их прочитала јер је желела да то први родитељи чују. Више сам се уплашила јер нисам могла да чекам тај дан.

Дани су пролазили као векови, часови

куцали као деценије. Дошао је и тај дан. Мајка. се враћа са родитељског састанка сва љута и намрштена. Побегла сам У

_ собу без и једне речи. Сва насмејана улази мајка. Прва реч јој је била:Браво!" Пољубила ме и _ испричала ми да сам најбоља и да имам

_ све петице. Пао ми је камен са срца, а

>“ ЊЕ ВИ

срећа прошла кроз тело.

Дошле су ми другарице и радост сам поделила са њима. Јелена и Марија су биле срећне јер су и оне прешле одличне. Весна је прешла као и ја, па смо обе биле препуне среће.

Схватила сам да су узалудни били они дани проведени у очају и да су дошли ови много лепши,

Радост надвлада тугу кад се најмање надаш.

Матић Маријана М1а

ПОДЛИСТ ПРЕДШКОЛСКЕ И ШКОЛСКЕ ОМЛАДИНЕ ПОДГОРИНЕ

БИЛО МИ ЈЕ ЛЕПО

Путовање до манастира Острог у Црној Гори је било напорно и дуго, али веома занимљиво са пуно узбуђења.

Пролазила сам кроз пределе необичне лепоте. Било је и оних предела у којима нисам могла уживати. То је био вијугави пут низ кањон Мораче, оивичен огромним, каменим громадама и брдима стена, који је водио кроз доста тунела. Касно по подне када се сунце спремало ка западу, угледала сам једну белу тачку на највишој стени, на једном брду. То је био манастир Острог.

Како смо се приближавали, бела тачка је постајала све Јаснија, док се у једном моменту није указала предивна слика белог манастира узиданог у стени. Изгледало је сасвим близу, али се до њега још ишло одвојеним, доста уским, кривудавим и веома опасним путем. Уплашила сам се од толике висине и самог погледа доле, у мало насеље. Када смо стигли у манастир, била сам одушевљена призором. Изгледало је предивно и готово нестварно. Још веће узбуђење ме је обузеЛо када смо ушли унутра. Било је неуобичајено тихо. Обишли смо све просторије које су биле испуњене иконама разних светаца, оивичене рамовима од сребра, позлате и другим драгоценостима. Ноћ смо провели у манастирским Конацима који су увек спремни за госте. Следећег дана смо још мало разгледали

манастир И околину. Куповали смо

сувенире, сликали се и по подне кренули „натраг кући.

Путовање у себи носи гомилу доживљаја, _ успомена, радости, али се и ми веома лепо 77, осећамо док се налазимо у тим јчаробним мес|тима. Марина Чворић та

о - Т