Podgorac

16 СПодгорац,

СП тета

8. март 2004.

Први српски устанак 1804 - 1813

ДАХИЈСКА УПРАВА - БУНА НА ДАХИЈЕ И ПОЧЕТАК УСТАНКА

Реформе које су у Турској биле заведене крајем 18 и почетком 19 века нису успеле, па је султан био принуђен да попусти и дозволи јаничарима повратак у Београдски пашалук.

Повратак јаничара био је почетак свих српских невоља. Терору и насиљу кроз убијања и пљачкања није било краја. Озлоглашене дахије Аганлија, Кучук Алија, Фочић Мехмед - ага и Мула Јусусф толико су се осилили да су ударили и на самог београдског пашу и погубили га 15. децембра 1801. године. Дахијски зулум није се могао трпети, а изазвао је нагли одлазак људи у хајдуке. На челу највећих хајдучких чета били су славна имена: Станоје Главаш, Ђорће Ћурчија, браћа Недићи и сл.

Првих година 19 века код Срба сазрева мисао о отвореној побуни. Србе су подржавали Турци одани султановим реформама. Сазнавши да се у Србији нешто крупно спрема, дахије су одлучиле да побију најугледније Србе. Како им је највећа опасност долазила од обор - кнезова, који су у народу уживали велики углед и били би вође побуне, дахије су одлучиле да их погубе. Јануара 1804. године дахије су превариле и посекле велики број истакнутих кнезова 70 - 150 и два свештена лица - Хаџи Ђера и Хаџи Рувима. У ваљеву су на превару посечени Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Задње Алексине речи изговорене на Ћуприји реке Колубаре биле су: "Бог убио сваког ришћанина који држи веру у Турчину! Ах, Јакове, мој рођени брате, ти не држи вере у Турцима."

После сече у Ваљеву кренули су Турци и Ђорђа Петровића. Међутим, он је прихватио борбу побио потеру, те побегао у шуму Станоју Главашу. Сеча кнезова била је само доливање воде на уље, чаша се прелила, а сеча кнезова историјски се тумачи као повод за Први српски устанак. Народ се латио оружја, Карађорђе кроз народног певача поручује " Сваки свога убите субашу".

На Сретење 2. фебруара 1804. године у Орашцу су се састали народни прваци

Крагујевачке, Рудничке и Београдске нахије да се договоре шта има ваља даље радити. На збору је договорено да се диже устанак. За вођу је предлаган прво хајдучки харамбаша Станоје Главаш, да би за вожда на крају изабрали Ђорђа Петровића, који се тада одликовао горостасним ликом, високим моралом, чврстим ставом, храброшћу, ауторитетом, био је створен за предводника српског народа. Устанак се брзо распламсавао у свим крајевима Београдског пашалука.

Први налети вождових устаника су паљење турских ханова, паланки. Турци су се повлачили и затварали у градове и тврђаве. Један ос дахија Аганлија, покушао је да умири Србе обећањима, али Карађорђе није на то пристао, те је дошло до првог великог боја 12. фебруара на Дрлупи. Срби су тада ранили Аганлију и посекли 300 турака, а остале гонили до београдских зидина. Кнез Сима Марковић подиже у бој Посавску кнежину, Васа Чарапић Грочанску нахију, а Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић Колубару и Мачву. На простору западне Србије устаници 3. фебруара заузимају Палеж - Обреновац, а потом односе две значајне победе на Бељину и Свилеуви. У борби код Свилеуве рањен је један од браће Недића - Миајило, марта 1804 године. Ове победе омогућиле су ослобођење Ваљева 6. марта, а следећих дана ослобођени су Рудник и Чачак. Пожаревљани воде борбе са крџалијама Халила Гушанца и побеђују их на Дубоком Потоку код Ћуприје, код брда Гиља и Умовима код Свилајнца. У борбама су се истакли Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Стеван Синђелић и Милован Ресавац, који ће касније бити истакнуте војсковође.

Карађорђе је освојио Крагујевац, Баточину, Јагодину и за два и по месеца ослобођено је 10 од 12 нахија Београдског пашалука.

У јеку ових борби не сме се забораву дати српско Термопиле Чокешина и Леонида -

браћа Недићи који храбро падоше "виш Врањевца, дубока потока на високу брду голетноме", "та занаће се њино разбојиште док је Цера и Видојевице, и на небу сунца и Месеца, ђе Недићи јесу погинули у суботу на светог Лазаре" Брз успех устаника нико није очекивао, јер обим устанка превазилазио оквире побуне против дахија. Србима је била потребна муниција и друга војна опрема. Срби су једино могли набавити у Аустрији и Русији. Аустрији спољне дипломатске прилике нису дозвољавале да помогне Србима, али су понудили помоћ у посредовању код Порте. Незадовољни аустријском дипломатијом устаници су се обратили руском цару, као највећем заштитнику свих православних у Турској царевини.

У међувремену, почетком маја 1804., састала се прва велика Народна скупштина у Остружници. На њој су Срби формулисали своје захтеве, од којих који су најважнији повратак старе самоуправе и протеривање дахија. Јаничарске вође нису прихватиле ове услове. У Цариград одлази прва српска делегација, а после преговора Порта је послала босанског везира Бећир - пашу да стиша немире, уклони дахије и заведе редовну управу.

Долазак султанове војске је уплашио дахије и натерао их у бег Дунавом све до Аде Кале, где их је по пашином наређењу сустигао и посекао Миленко Стојковић. Свесни немоћи турских власти Срби се нису поуздали у обећање, него су решили да наставе са опсадом Београда. Истовремено српски изасланици са Матејом Ненадовићем у Русији први пут траже аутономију. Русија је обећала подршку. Крајем 1804. године могло се закључити да буна против дахија почење да прераста у отворени устанак против турске власти. Србија улази у фазу националне револуције која следи у борбама од 1805. до 1813. године.

Злаја ВЕЛИМИРОВИЋ

Ко пише живеће међу потомцима: Милисав Недић П Р Е

Доскора смо имали сликаре-аматере наивце који су се прославили код наси у свету, затим чувене гружанске сељаке-песнике, а сада, ево, и првог или једног од првих, романописаца-аматера. То је Милисав Б. Недић, Ссечинац, аутор романа-хронике "Мртви међу живима", са поднасловом "Браћа Недићи и први српски устанак".

Суштину ове романескне хронике Срба од пре два века, на подручју Јадра, Цера и Рађевине, можда најбоље изражава, ауторов цитат народне изреке на почетку ове књиге: "Зло је орати и копати, још горе војевати а најгоре - ићи у хајдуке".

Роман је сага о браћи Недић из Осечине, иначе пишчевим даљим прецима, о Новаку и његовим синовима Глигорију, Димитрију, Мијаилу, Спасоју и Јанку, као и синовима његових кћери Ковиљке и Марте. По одрешитости своје мајке Неде, из дома Пауновића из Коцељева, они су понели презиме Недићи, што је био чест случај у Србији.

Из манастира у шуму

Бистре и одважне момке Глигорија и Мијаила, месни поп шаље у манастир Троношу - где се, касније, и Вук описмењавао - али они су тамо више прионули мачу и пушци, него књизи. Уместо калуђера, постају чувари манастира и поштоноше - татари. Тако су унакрст упознали Србију, али и Босну и Срем.

У миру су Недићи били трговци, а у честим

ратним годинама пред први српски устанак борци и хајдуци. Мучило их је сазнање да Аустроугарска стално Србе користи за своје циљеве, а при повлачењу прекоСаве и Дунава, оставља их на милост и немилост Турцима. На таквим горким искуствима постепено „кад им сазрева свест да ће, кад за то дође -време, а то је Наполеонов поход на исток, сами морати да се изборе и збаце турске окове, ма колико била висока цена коју ће платити.

Међу важне ликове у роману јављају се историјске личности Илија Бирча-нин, Алекса Ненадовић, Карађорђе и други, као и турске паше и бегови, који су, коришћењем турцизама, доста пластично оцртани.

Ређа се низ већих, али и свакодневних догађаја, често одсликаних и са хуморне стране. Браћу Недић у тим предустаничким, а, на крају, и устаничким данима свуда прати глас својеглавих хајдука, и то како код Срба, тако ги код Турака.

Допадају зато и у турску тамницу. Из највећег мучилишта, Небојше куле у Београду, где их чека погубљење или набијање на колац, мајка Неда успева од дахија да измоли слободу за Глигорија. Мијаила Турци не дају. Али, пред само погубљење он побегне.

Остављени дахијском зууму и вероломности власти Порте, у Србима се буди исконски нагон опстанка. Они крећу у крваве битке, али

ИМА

ЈДУЦИ

се користе и лукавствима, како би надјачали вишеструко бројнијег непријатеља.

Кулминација је Битка на чокешини. Под вођством Глигорија, Недићи, са само триста Срба, одолевају десетоструко већој турској сили. Ту гину Јанко и Глигорије и готово сви који су се нашли у шанцу. Остаје Мијаило, који је војевао код шапца, на Мишару, Братичићу и другим биткама, све док 1908. није подлегао од силних задобијених рана.

Недићев роман-хроника и то пре свега у првом делу одише свежином, како у описима, тако и у приказивању психичких стања својих јунака, да би касније све више западао у колотечину догађаја и дефиле тек овлаш назначених ликова.

Иако се аутор у Посвети увелико захваљује помоћи коју му је пружио Радивоје Тимотић што се, бесумње, односи на хроничарски део - у томе је и основна мана. Изгледа да је баш то и спречило писца да у већој мери развије почетне лепе романескно-лирске одлике овог дела. Оно што је Недићу, као романописцуаматеру највише недостајало, то је - вешта уредничка рука, како би ово, на моменте веома занимљиво штиво, добило привлачније рухо. Једно је, ипак сигурно читалац коме овај аматерски роман (због малог тиража) дође до руке, сигурно га неће оставити недочитаног.

Текст преузет из ревије "Село"