Podunavka Beograd

1

©

4

Ј№ 22.

БеоградЂ 31. Мал.

!%; шпц • -Ј — < /П1 ' V-: • ч п \ * а.Ч?ЛЈ:-5| 4Л

6.

У СЛАВУ СРЕТНОГА ПОВРАТКА У ОТЕЧЕСТВО н Ђ гове св^тлости ПРЕМИЛОСТИВОГА ГОСПОДАРА АЛЕКСЛНДРА 1Ј А Р А 1> <> Р 1> Е В1В1« А КННЗА СРБСКОГА са саннога подворена кодт. Султана у Казанлуку Маа 1846.

Кнлже Срба СвЉтлбти , ув4нчанБ1н , Вазда сђ топлн чекали Т е н-ћдри , Обште среће сб нрки врат' се дани , И небеса србска намЂ разведрн ; Родћ у Т е б и зракЂ Твогђ отца гледа, Врат' се здраво, сретно и безт. вреда. Лшбке , звучие какве с' оре пћсме Чарателиа каква с' жуднл пнга : „Бура више • свирћпсгвоват' несие „Србска земла, вражде, крвн сита , „Александру славе вћице стере, „Зав^т -Б дае неразломне вћре." Сви у сложне кадг се слгобе гласе Гласи срца , лгобвомт. ус!ана , бдногЂ сви кадт. вћнцн мужа красе, И к'о зв4зде при заходку дана Све кадт. луни свое спошлго зраке Гонећ' од-б н-ћ потмуле облаке: јКарг. и чуства даго Т' Срби врли Кђ лгобвн Т в о 1 о ц ! Круно одте . Устава, ДврамЂ, Вучићт. ст. прочи неумрлн, И самЋ Душан -Б, па н светБш Сава Славе в^ћнце, троФее н дику Пружаго Т и кљ позном' споменику. Привр. учнтелБ П. Тргов. школа. Корнилјв С. Поповнћг.

СЛОВО СОКРАТОВО. сократђ сав1.ту6 свогђ пр1нтелн димоника, кои в као младнћт. у странне зелл-ћ, иауке радн, полазт, (Продужен1е.)

Прво и прво буди благочести†прама ономе, што е свето, не само приносећи агертве, нО и у заклетви постоннђ остагоћи; ерЂ она, т. е. жертва боговииа знзкђ е богатства, ова пакЂ т. е. занлетва еств знакЂ честности. Почитуи богове увћкЂ, но вмше у скупи са суграђанима, поклемЂ тако ћешЂ се показати, да жертвуешЂ боговима , и да си постоннђ у заклетви. Прама родителЂима обходи се тако , иако си радЂ да се твол дћца према теби владато. Упрагкнлваи се не само у дћлима, коа ти снагу подаго, но и у онима, кон ти здравлћ подкрћплнваго, постићи ћешЂ пакЂ ово, ако престанешЂ одђ врло тежки послова, премда шгптђ то чинити могкешЂ. Немои лгобити завидлви†смеи, нити громовнћш говорЂ , ерЂ прво е несносно, а друго лудо. О оншма дћлима, кон ти се не пристое, немои ни говорити. Уобичаи себв да ниси гру6 ђ, но сладкорћчи†, ерЂ оно одкрива твого поноситоств, ово пакЂ смиреноств. Знаи да теби приличи украшеше: стмда, правде и мудрости , и овога текЂ вала да се држе нрави младића. Немои мб 1 слити, да ћешЂ се показати неустрашимЂ и онда, кадЂ зло какво учинимв, ерЂ ако друге и преваришЂ, себе доиста преварити немолсешЂ, ислвћств ће те зато кинвити. Бои се Бога, почитуб родителћ, стшди се прјлтела, подчини се законима. Разтеруи одђ себе безчестне и грћшне желћ, поклемЂ радоств сдружена сђ добродћтелви естБ велико добро, безЂ ове пакЂ наивеће зло. Страихи се оговаранн, ако су ова измишлћна, ерЂ млоги незнаго истину, већЂ суде по чувенго. Покажи да тако