Podunavka Zemun

Бров 8, с/

Све почива, — поноћБ гл}'ва, Само с' еданг прозорг св^тлн, Свогг единца маика чува, Надг болеснимг нвиме лебди. Онђ е нбоизи сва подпора, И угћха дата сђ неба, Онђ одбрана одг злотвора, Онђ 1ов беше комадг леба. Н&но срце зна за жалоств, Три е сина закопала, Четвртога, садг подт> старост1> М е рани, дочекала. Ца бодестанг и онђ паде, К'о гр} г два се снега топп. Маикд надг нкимг слути нде, Сузама га своимг кропи. „СпаваВ, спаваи чедо мое, Санг ће тебе разблажити, Богг ће стишат' муке твое, 'Гн ћешг скоро оздравити." — Но, маико, а неспавамг, Саме с' очи затвараго, Буданг, страшне снове санамЂ, Маико, л самБ близу краго. „Немов, сине, да се плашишг, Болесномг су тежке ноћи; Ти ћешг скоро да оздравишг, Одг Бога ће помоћв доћи." — Видишг, мавко, како онаВ У кандилу жижакг гори, То е, мавко, животг оваи, Са коимг се човекг бори, —

— Ено видимђ . . . едно пол^, Три ми брата . . . даго в^нацг. Сада ми е — мало бол4 Маше ... рукомг на ме ... отацх. „До, сине , — о за бога ! Какавг отацг, каква браћа? Та прођи се пола тога, Одтуд нико с неповраћа." . Предг икономг жижка неста, У соби се мракг увати; Синг живити да.Л преста, Изванг себе виче мати: „Ио, сине, 'оћешг воде? Но, сине, проговори, Ло, сине, зарг већг оде? Богг неправду мени створи!" — Маика вришти, чупа косе, До землћи се адна вала, Сутра у гробг сина носе; МаИку воде путг шпитала, Изванг себе тамо сћди, Четири су крав н^ сгћне; Непрестано у нби гледи, и синове зове н^не. По имену ст-ћне зове, И сђ нвима се разговара. Грли, лгоби, к'о минове, Тимђ утЉху себи ствара. Грозна судба, коа 1ов е Породг срца савг отела, Сджаленн имала е, И паметв шв одузела,

У Земуну 21. Априла 1$56. ' ер ' м д т и. Одђ Лгобомира П. Ненадовића.

— Жижакг ће се угасити, Жижакг — мои е животг правиб; Твои синг ће се оладити, Пре нег' зора што заплави. Тужну маику гризу гуе И кандилу брзо скочи; Наново га прислужуе; Кг маици божјов диже очи. Па се спусти на кол-ћна, Об-ћ руке диже горе: „Заустави токг времена, Нешалви ми Боже зоре." „СвемогућШ, блапб сг неба, Смилуи с' нека синг моп живи, Ако т' една душа треба, А тб 1 , Боже, мрго прими!" Маика с' т}'жна моли Богј 7 , Сина смртне МЈ^ке море: — Маико, живит' н немогу, И све ми е веће горе. — Маико мол, и 6б1 давно Већг свршјо муке мое, Ал' ецан'1; чуемг ндно, Враћаго ме сузе твое. — С ђ чимг ћешг сутра тн шатити, Да единца твогг саране, II сг чиме ћешг изранити, Саморане твое дане? „Небрини се ништа сине, ГледаИ твое здравл^ само; Онаб отацг са висине Брине с' за све, што немаио,*

Година I.