Podunavka Zemun

277

Разговорг се продужаваше крозг неко време у истомг тону и сг истомђ слободомт. и саиности одђ страие Фридриха. МеђутимЂ у1)е у салу баронт. ГросенштавмЂ. Младии советникг, сђ см^лости, код усугублава усићхг тиме, што неир1ател1) плаши посве, чинаше се и невештт. на долазакг свемоћногЂ министра. Онт. ненрестано заба^лаше собраше и Амал1го. —• Лгобезнвш друже, рекне еданг одт> стари придворни, клонећи се на страну и пл^снувши по рамену комипго; — ево, ово е рађагоће се сунце, показугоћи на Фридриха. — ђаво га иос10, а гди се родило опо. Гди е ХОрИЗОНТЂ н ^ћгОВЂ? — Нисамг. вид10, браге, па незнамЂ. -— Збила, рекне СекрегарЂ Фридриху: бмли вн играли ? (картш). — Ббг, одговори оваИ. — Но, добро . . . — Добро! . . . но уздамЂ се на вашу благоскл0н0ст1>. — НемаИте бриге. Седмте и играите докђ вамЂ а не нвимђ. Л ћу доћи за васЂ, кадЂ Шгова Свћтлостб зажели да ваСЂ види, а самБ гоиорш за ввсђ . . Иебрините се! Ове речи буду спроведене сђ рукованЈЈМЂ и зна-

чителнимЂ погледомЂ. ФридрихЂ седне за асталЂ и у часу сума н-ћгови полагана у стра прпведе н4гово дружтво. У таи ма' уђе ХерцогЂ у салу и ио обичаго свомђ забрани свима устаати и прекидати свое иарт1б. Онђ 'одаше по сали тамо амо бацагоћи погледе то иа лево то на десно; оиђ се зауставлаше по мало — кодђ неки астала. ФридрихЂ играше сђ дрзновеноиЂ срећомЂ; онђ добитакЂ иипошто не меташе у џепЂ, а непрестаио е доб !ио и тежко бБшше бориги се сђ нБиме. Херцогу, кои е издалека гледао, ово се ако допадне. ФридрихЂ изигра. — Треба контру! — рекне онђ равнодушно.Држите. — А а! одговори и Ђ говђ другЂ, устагоћи са авиимђ незадоволБствомЂ. ДрУ г!и седне на нЂгово место и изигра прву партЈго. — Треба контра! рекне ФридрихЂ пређашнБимг тономђ , и — изгуби. — ОпетЂ; . и — опетЂ изгуби. — ОпетЂ контра. ШатЂ се окреие другч1б. II садЂ заиста онђ до6\е. ПротивникЂ се н&говђ неусуди наново срећу кушати и устане. (Продужецћ сд-ћдуе.)

Богђ све може јчввитп. [Продуженћ.]

Стг.рми ПетарЂ ИконпћЂ, пошто е са шштђ неколико речШ о предсћдателго , срцу свомђ одолео, оде за своимђ посломђ, а дође опетЂ лћкарЂ, едпо дете едномЂ а друго другомг рукомЂ водећи, коа су венцмма одђ цвећа умотаиа бБиа као и гоче, и свако е но котарчицу грожђа и другогЂ сладкогЂ воћа носило. Сладко смешећи се доведе лЂкарЂ обое деце до кревета болестне матере. „Ево вамЂ доводнмђ," тако говорам1е оиђ, „гонаке, кои су свошмђ дегинбомђ простотомЂ и безазлености у два дана више учинили, него шго самБ а сђ мошмђ вештнномЂ готово за две године мого урадити. Истииа садг е само учшгћнЂ почетакЂ добромЂ д'ћлу, за коее, то несумнамЂ, Богђ ову децу изабрао, но одђ тогђ почетка а се добру надачЂ. — Ала да можете само," тако велаше Мирку, „пеколико седмица овде задржати се, и вашои мплои болестнмци мирован'!) 6 бј напредше бнло, а за неколмко дана бмће празна она тамо преко кућа у ко1ои садЂ окнарсшВ надзирателБ седи ; речв — две да речемЂ само предсћдателго, па ће васЂ иустити подђ кирно у кућу, коа е за болестницу одђ сваке друге бола." Мирко желго ту лћкарову мредусретне, велећи му, да е и тако збогЂ посла, кога е овде нашо , науманЂ нрколико времеиа у селу задржати се. „Е па оида," рече л 'ћкарЂ, „нећу нимало двоумити, хоће ли мои трудЂ изићи на добро; божшмђ благословомЂ , а помоћу ово двое дечице, несрећнои предсћдателБОвици помоћн ћу тамномЂ аругомђ н 4 ногђ лудила изићи иа вид-ћло, кое духу човеЧ 16 мђ себезнанство дае. — Чуите само да вамЂ укратко кажемЂ колико е гоче и даиасЂ само поможено

вашомЂ децомЂ несрећнои оноИ жени. СиноћЂ го е, као обичио, снашло лудило; са прпгрлћиомЂ луткомЂ наместе е у креветЂ, и одмахЂ е на миру и безЂ презана тако заспала, као што одавно ше могла. Штросг кадЂ се пробудила чинило се као да е за мало знала о себи; остави свогђ идола , лутку, и ходала е замишлћно преко собе. Но одмахг почпе опетЂ по старомЂ лудовати. Ио лемомЂ времену одведу е у градину; потрчи одмахЂ доксату сђ кога е гоче гледала за децомЂ, па е нетрепћући гледала иа ону страну, кудЂ су деца отишла. У таи махЂ ишли су тамо обое деце, и као што е зову „доброи госпи" назову добро готро , а оиа, подскакугоћи одђ радости као мало дете, изиђе предЂ нби до врата. Шчеран-ћ се опегЂ попови; мала Павл!а (и то е за дивно чудо, да е детету овомђ опако исто име, као и н^ћномЂ маи1>мђ што е бмло) замоли опетЂ за лутку, и одмахЂ е добв1е; госпа седне поредЂ пби и трабунала е сђ НБИма сасвимг детинБСКи енглезкимЂ езикомЂ ; и кадг е ИавлЈа сђ луткомЂ сиграгоћи се као бааги са сестрицомЂ, и себе за дете држећи, б1 »дну госпого мамомђ назвала, онда е ова извзнђ себе бнла одђ радосги. „ЧуешЂ ли тн, а велаше сво^ои служкинви, „како ме оваИ мални, сладкш амђелакЂ матеромЂ зове, па г-арЂ и иисамв а нбшш матн, ако и есу ан^ели на небу а а овде на землБИ?" П самв стаао тако да самБ све мого чути и видити ; а ни несрећница ни деца нису ме могли смотрити. Како е онда 6бтло , како су и лице и цогледи у болестнице некако гедрш постали! И нетрепћући гледала е у децу занешена одђ лгобави; нестало ши бшо оногг дивлЂгђ