Podunavka Zemun

206

ПОДУНАВКА.

ннИ, ФизикалннЛ апаратс., за приман^ћ сполншнби полвленн, светлости и звука, хемичногг и мехаиичногв двизана. Али и наивеигш справа (апаратЂ) неосећа оне образе, кои се у нвои огледаго; ерг ту неиа противногг дМства живота. Живацг мора сполншнго дражеств примити и кг средоточ'го организма , кђ рад10ници наше свести, т. е. мозгу однети, те да е ту духт> осети, т. е, мора делателно повратно дМствован-ђ целогг организма побудити. Свако дакле чу'лно примећаван ^ћ саставлнго три различне делателности : приман-ћ ФИЗикалногЂ поавл^ћнн средствомг чулнв! органа, продужаван-ћ примл^ногЂ упечатл-ћнн средствомг живаца, и наПпосле свестно чувство, произведено средоточ^ћмг нервозне системе.

По овоме неможе намг свеедно бнти, та сматрали наше познаван4 као производЂ телеснн органа, или као непосредственнп производЂ нашега дз т ха; ерЂ ако е прво, онда изђ тога следуе одвећЂ важноств, да се о негованго и усавршаванго наши чула своиски постарамо. Онда свака чулна обмана н^е ништа друго, већг следство недостаточногг или противногг развитка ови органа. Ко дакле жели подпуно чула уживати, таи 1и мора неговати; ко Ш пакг жели неговати, тав 10 мора познати. Сг тога ћемо овде нарочито изпнтати прпроду и делателностБ унутрашни органа, живаца и нбшвогђ средоточја, оставлнгоћи око и уво као површно позната оруђа.

Браннтслђ крадлђивца.

На Волтеровомг милбку увате едномг човека, кои е кришомг зверин^ћ ловт, и доведу га предг господара истогђ милћка, кои му е у исто време и суд1Н бно. То небаше првни, кога су шумари предг Волтера довели, те тако 6 бедннв кривацг дрктао, познавагоћи строгоств господара, кои е садЂ и тужителв и судја бно. Волтерг се истомг спремао, да му дугачку придику изговори, и да га на испашћан^ осуди, кое е обично таквимг кукавцима налагао, ал' Јдва н-ћгова секретара, Ван^ћрг и Шато-Рено ступе унутра. У томг тренутку паде му наеданпутг на паметв, да се на рачунг обтуженога нашали, и да светчану судеиску седницу држи. Онг се дакле узбечи на столици као какавг председателв суда , и замоли Ван-ћра, 'да обтуженога брани; но оваи се стаде извиннвати уверав. гоћи, да нинаиман^ћгг адвокатскогг дара нема. „0, како самБ могао на васг и помислити," рече Волтерг, „имагоћи тако разглашеногг нравдослова н Филантрола у наввећемЂ степену. НапредЂ дакле господинг Н1ато-Рено и будите бранителБ овогг ниткова, крадлвивца зверина." Шато-Рено стаде иза столице према философу , и започе обрану са свечаномг озбилвности, кон е слабо одговарала шали, кого е Волтерг одђ целе те ствари учинити намеравао. „Мн живимо у ономђ времснЈ^, комђ мишл&н^ћ неки' велики мужева дружство кђ подпуномЂ благодетелномг преображенго води. Хвала имг на томе, честв и слава! Они су се крепко и одважно борили противу заблуђена и преступл!пш; они су оружемг взсмеивана све предразсуде поубЈали, они снину сгазу кђ будућности прокрчили. — „На стварв, на стварБ," пресече му Волтерг речв. „Одма. Но ови лгоди, ако нежеле, да 1п потомство одвећг строго суди, гако поступатл да имг се дела непоаве

у противословлго сг речма нкиовимг. Они мораго и сами правични 6б1ти , кадг су о правичности проповеди говорили. кадЂ су благоств ррепоручивали, то нека су наипре сами бдаги, кадЂ су бнли Апостоли еднакости, то нека сиромае заштиђуе и лгобе. Но дали е то деле правичности, благости и справедливосги, кадЂ се опоро и немилостиво поступа сђ онимђ лгодма, кои ништа немаго, и кадг се лгоди на НБиову неволго неће да смилуго? Ко зна? можда е овогг несрећника, кои покрав мене стои, нуждомг натеранЂ, да крадлБивацЂ буде. Ше ли онг у шуми богатира ловјо, да своши старои мавки, своши жени, својоа гладноВ деци леба набави? Колико ли е нби непобедима нужда нагонила кг ономг делу, за кое га е неумодими богатирг казнити и у тамницу бацити дао. „Вн сте бнли на таквомг лепомг путу?" викну ВолтерЂ беседнику, кои наеданпутЂ прекиде беседу. „Мени е нуждна една кнвига, те да вамЂ неколпко речи изђ н-ћ наведемг; оћете ли ми допустити, да е изг ваше кнБИЖнице донесемг?" — Судја му знакомг одобри. После неколико тренутака врати се Шато-Рено, стаде опетг на свое првашн^ меото и поче дуго листове превртати, ништа неговорећи. „Но естеливећг нашли," запнта Волтерг, „како се зове та кнвига, изг кое желите неке речи навести, кое се, као што се види, врло тешко могу наћи?" „То е вашг философскШ речникг," одговори ШатоРено сувопарно. „Но пакг —" „3 тражимг у нбо Л чланакг о човеколгоблго, али садг видимг, да сте га заборавили." Волтерг опрости крадлвивцу казнв и обдари га шштг новцемг, у накнаду за претршгћнни стра'.

' 3 С № Е С И Ц Е.

Како се пјлнадљ свое страети опростЈо. Мртвачка кола , на коима су мртваци у сандуцима лежали, изврате се едномг у путу идући изг Париза кг гроблго. Лгоди, кои су та кола спроводили, покупе у 'итости

мртваце и потрпаго опетг у кола, ал' несмотре, да су томг приликомг и жива човека, мртва шнна са сокака у кола међу мртваце стрпали. Кадг су се кола мало попзмакла, стаде се неко у колима изг гласа дерати. Шанацг се одт>