Podunavka Zemun

ЛИГТЉ 34 Л1Е1КЈ II II1ЖЈ.

253

шуплина нзкочити, задркта савг, и мало што не одг узхићена неузкликну; ерт. та е бша иста она, кого е у црквици вид10. „Дакле у сумнви шгиоплука ?" пита оштро генералг. „Тако е, господинг генерале," одговори вовникг. в 6л' то истина, девопко ?" продужи генералт.. „Кадт. ме саслзапате, господине генерале, осведочићете се, да нје, к одговори одважно Варадинка Мара. На те слободне речи знакг воинпцима даде, да се удал&. „Говори дакле, што си радила око оногђ бедема, ал' искрено," рече генералт. заповедагоћимг гласомт., „Н кодђ обкопа нисамБ ни била, него да одолимг болу срдца мога, ишла самв тамо онов црквици тражити ут^ћхе у молитви; но нашавши го затворену, обилазила сзмб око н1ј Б огј т и Богородици се молећи," одговори Мара. „То е лразанг изговорг ; ти се можешг и кодг куће Богу молити. Па зарг тн ниси чула за мого запов ^ћстБ?" оштр1е го упита генералг. „То е истина, да се и кодг куће Богу молити могу, ал' тамо онои црквици некги особБ1тив срдца нагонг тера ме, ербо она самоћна сиромашка црквица врло се сг моимг чувствомг слаже. А друго да самв вашу заповестБ чула, а тамо пшланебБ1; но увекг самоћнов мо10и соби седећи, и ни скимг се не дружећи ништа одг исте нечу'," учтиво дода Мара. „Да, да, ти никудг неидешг, нискимг се недружишг, ти си саннрка, као што самБ чуо," оштршмг гласомг прихвати генералг. „Д санарка нисамБ, него ме светг за такову и за сулудасту држи, пакг такова кодг света бБ1ти морамг, иначе неби кг Вами ни доведена и као увода обтужена била," рече Мара севагоћпмг очима, а бледо ши лице рз^менБ прелети. За овимг речма генералг се мало замисли, пакг опетг затимг настави мало блажшмг гласомг: „А Ч1а си тн, имашг ли кога одг рода свога, — одг чега живишг? „Н немамг никога на беломг свету свога," тужно прихвати Мара, „а самк се родила овде у граду; моИ отацг , кога нигда нит' самБ видила, нит' упознала, био е ОФпцирг, и погинуо, противг Турака вогогоћи, у последн^ћмг рату. Такође за маику мого незнамг, ерг 1011 мое рођен4 смртБ зададе." При овимг речма облише шД сузе лице. „Имала самк тетку богату у Земуну; ова ме после смрти маике мое онако малену прјими и одгои. Лгоблнше ме веола, ерг неимаде деце, сматраше ме дакле, као свого рођену кћерку, па одг милине Варадинкомг, прозва, одг места рођена могг, кое ми име остаде до данашн г ћгг дана. Она ме иросто, али поштено одранила. Незнамг зашто, али била самБ много ц^ћн-ћна одг млоги гледана. Ме1)' свима у мое младости занешеноети загледамг се несрећомг мошмг у едногг младића; н4гово лепо обличје, а шшг слаћи разговори на толико су ме очарали, да ми тако омили, да за н-ћга погинјпи неби марила бнла. Но онг, погазивши лгобавв мого подло ми се изневери.... Осгави ме безг да самБ га нгда више видила. Норажена сасвимг ради тога, омрзнувши на светг поче сама себп живити. Тет-

ка мон не задуго затимг з т мре, а мене сво свое иман^ћ остави. Н на то одлучи изг Земуна , кои ме на несретну прву мого лгобовв опоминдше, отићи, те се у мое мило место рођенн повратити, да ту у самоћи живећи мое горке заборавнмг нде." Овде одахну мало Мара, Генералг савг ганутг бБшше, затимг опетг настави она: „Мон туга велика бнаше, срдца ране тшг незарастле, зато дружства избегава себи и туги живећи, сг тога ме полулудомг и саннркомг прозваше. бдина молитва сг утисака поштеногг одран^нл теткиногг, — единкп"! гробг маике мое, и лгобовБ родногг места мога бшу ми сва ут-ћха моа. Пакг, госп. генерале!" поче ватренјимг гласомг, „зарг можете мислити, да ће лгобовБ прама родномг месту момг, коа ме е у исто догерала, садг ме одметницомг и издаицомг истога учинити. 0, нко се варате! премда само слабу женску предг собомг гледате, ништа неман-ћ знаите, да у мени срдце верно отечество свое лгобеће бхе! Знаите, да е у мени духг за родг свои одважанг на свако д-ћло благостана се н^ћговогг тицагоће! Знаите, да у овои слабои женскои уедно гонакина предг Вами стои; питаиге Земунг и н^ћгову околинј', пакг ће Вамг казати. што е сг онимг Турчиномг радила Варадинка Мара'*), а ако шшг о свему томг двоите, надамг се као што у срдцу моме осећамг и слутимг, да ћу свету у ово ратно доба показати, да ше издаица рода свога Варадинка Мара." Ово изрекавши ућути, позорно мотрећи генерала, кои зачуђен-ћ свое крити ше мого, пакг зато ут^шлкиво рече : „Сажал^ћвамг те, и з - едно допадашг ми се, девоико!" На ове речи генералове Радивоп нашг, кои е савг разговорг срцемг уцви.гћнимг, и }'едно усхићенимг слушао, садг одг астала свогг сг необичномг смелосћу, осланнгоћи се валнда на изразг допадности генералове, скочи-, предг нби ступивг, пакг рече : „Опростите, господинг генерале, смелости моши, да и н кого речк за обрану девоике ове честне прословити смемг." „Зарг ти нго познашг, синовче? Де, реци," мало чудећи се рече генералг. ,Д нго познамг и непознамг; садг го текг другш путг видпмг, а сг НБОмг нигда ни речи говорш нпсамБ. Но судећи изг оногг, кадг и како го првБ10 п} т тг у онои црквици крадомг гледа, Богу се скромно молећу, уздисагоћу и плакагоћу, пре бн о своши сталности и в-ћрности ДВ010, него што би само сумшо издае на нго бацити могао " При овимг речма прелети руиннв стидг лице Маре; она доникле Радивоа мотрећи, кадг се имг погледи скобише, очи землви обори. „То е башг топла, да не рекнемг претерана обрана, синовче милми," рече генералг Радивого. • „А што дуго да шепртлБимг? благонаклоностБ ваша подуздан-ћ ми дае, да смемг предг вами с аД г искренг ) Овде Мара опоминћ на оно свое гоначко дкло, оп'1.вано у народноВ песли: Платно бели Варадинка Лара На Дуиаву, на прамт. Београда.