Podunavka Zemun

274

ПОДУН4ВК.

спознаде. Бнла е сасвимг по тз 'рски обучена. Дигнувши одма превезг сђ очјго , сину 10л толико дивно и чаробно лепота н^ћна, да е генералЂ, ни речце прословитп немогући, укоченимЂ у нго очима стано. Црвент. ФесићЂ накрнвлћнг, око когг се драгоцена чалма наеро внла, те лепо глатко чедо на поле сакривала, — очи у таи ма необично жарко пдамтећи ; — устница руИнм на уиилнвпЧ осм ^ хђ сложени; лица до душе полубледа, но на комђ сј г се сада две агодице чаробно развпле; — врагЂ лабудовнв низи одђ дуката покриваше. — Све ово узЂ осталу турску драгоцену одећу тако е дивно Мару красило, да би помислити могао: ше то Мара, него една одђ прекрасни девонка Черкеске. За малпмЂ чутенп часомЂ рече Мара: „Познаге ли садг кћерку вашу, Варадинку Мар}'? „бдва, мила кћери," одговори генералЂ. „Бмвши кодђ тетке мое у ЗемунЈ', кј г пи ми она ове турске алБине за мое весел^, и ко бн мислш, да ће оне бнти мое смртно заручничке," уздану Мара; „време е кратко, а предузеће мое неодлучно; даите да се благословимо и опростимо , милБП! поочиме , Б огђ зна , оћемо л' се игда више живи видити." ТронутимЂ срдцемЂ примивши го за десницу руку, а полгобивши у чело рече генералЂ: „Пршми подгобацЂ отчинскогђ благослова и опроштаа, драга кћери; Б огђ нек' те руконоди и брани у миачкомг предузећу твомђ на славу родногЂ ти Варадина града , а поразЂ пакЂ клети душмана турски." „Хвала вамг, поочиме , тако нек' Б огђ и васЂ чува. А а васЂ осигЈ 'равамЂ , да ћу предузеће мое до кран извести. ВезирЂ ће пасти, ако не одђ руке мое, а оно одђ храбре наше воиске. Слути ми се, ВарадинЂ ће остати непредобимЂ; но да н кодђ толики погибели прокопсати нећу. Л ћу погинути, па зашто небБ1 мога Радивоа у томђ сдедила? Та то ће бнги венчан -ћ мое. — Предрагш поочиме, сво мое благо употребпте на зндан ^ћ цркве у место оне мале на славу Богородице одђ снега зване, ут-ћшителице мое, кое славу сј т тра ћемо славити. Н икогђ немамЂ на беломЂсвету; нбои све оставлнмг. Тоесве; пршмпте 10 шђ мо И последнБЈи полгобнцЂ и сђ Б огомђ, докђ се на другомЂ свету

не видимо!

!"

„С ђ Б огомђ , предрага кћери, Б огђ тиупомоћи бно !" бшше све што изусти генералг. ГенералЂ е шшђ дадеко изванЂ града испратш Мару.

МракЂ, ноћв опетЂ као и синоћв. Небо тавно и облачно, нигди ни звездице, слично логору турскомЂ, у комђ нигд"ћ ватре ни свеће не'ма ; тако е заповедш ведикЈВ везирЂ. Само шаторг н^ћговг 3' ноћноИ тами блиста се, сдично ономђ младомЂ месецу, што се тамо дубоко у гого-западу на неколико ФапВ чистомг небу С1Н, те тужанг, рекао бн, окренувши рожчиће свое землБИ залази, Наши лгоди кажу, кадг месецЂ младни свое рожчиће доле окрене, то бурно и кишовито време пведказз'е. НезнамЂ, ел' истина ? видићемо. У богато -накићеномЂ шатору свомђ седи опетг велиК1п везирг, као прошасте ноћи чекагоћп Варадинку Мару. Лице му се свак1и часг мепп, часг му се радоств таина, и рекао бм наслада нека на н1јму показуе, — часг опета на-

мргођено лутосћу сева; у првомЂ случаго слагко каву срче, у другомЂ велике димове пушћа, но опетг су радостна осећана превагу имала. 'Га наслађивао се везирг унапредг већг уживан-ћмг тако красне деноике, одг кое му и данасг београдскШ паша уши и срдце напунјо. Чезнуо е затимг невиђенимЂ девоичетомЂ, као што чезне младићг у првоП пдамтећои лгобави за својомђ миломђ и драгомЂ. Наслађивао се такође и сђ тимђ , што е генералЂ краи све дошавше му помоћи, ипакЂ се преварити дао, и Мару му шад-ћ; мислш е, да то све изђ нужде бмва, ерг се млого у помоћв неузда, већг се везира бои. Везирг чека и чека алг Маре не'ма. Она хотимице на путу се задржае, да 10и тимг краћа ноћв сг везиромЂ буде. На Варадинскомг торнго удара десеткш сатг; кишица тш сипи. Везирг зловолинђ сђ дивана устае, те се по шатору немирно шетати поче. Д окђ е некодико пута тамо-амо и у накрстЂ прошо , ступи му кавазЂ Ј'нутра лвлагоћи долазакг едие кадуне. Мара е свудЂ крозг турскп"! логорг безг икакве запреке прошла , тако е заповедити и страже убавесгити дао везирг, то тв пакг тимђ лакше бннше , што е бнла по турски одевена , чему се везирЂ ни надао ше. — С вј'дђ дакле слободно прође, ерЂ мнсднше Турци , да е то една одђ пашински кадуна. ВезирЂ даде кавазу знакЂ, да униђе, почемЂ му се намрштено чедо мало разведри. Варадинка Мара ступи у шаторЂ , дубоко се по турски наклонивши, и одма превезЂ сђ лица бацивши овако ироговори: „ПредЂ тобомг стои великш, честитни Везире, по датои речи својо П , Варадинка Мара." Везирг као мунБОмг ударенг стано е одг Марине лепоте маомЂ обчаранЂ, незнагоћи да л' свсимђ очнма да веруе. Она га такође умилно - тужно и непомично мотрила. Прекиде везирг чуђенћ, и лгобезно Мари рече „Та тн као турска була, Маро ? „И то за дгобовБ твого великш везире," лгобезно дода Мара. „Ха, и томе се надао небм! Н самв те бно већг осј 'д10," рече везирг. „И право си чинш, честнтни везире; но надамг се одђ великодушности твое, да ћешг садг исто тако на опроштенћ склон'ћиЂ бнти, и увидити , да има вере у и ђаурина." „Тимг пре ти садг опростити морамг, шго самБ те толико красну спознао," лгобезно рече везирг. „То неће учинити лепота мон, већг срдца твогг доброта, зато се и надамЂ, да ме нећешг садЂ као робкинго сматрати," шшђ лгобезнје одговори Мара. „П бн зулумчарЂ бмо кадг бн то чтпо, — већг ходи, лепа Мара, седи покраи мене," рече ласкателно везирг примившп го за белу руку, те краи себе на диванг посадивши. „За велику милостб сматрамЂ то понуђен^ћ твое, а одђ н-ћ и другоме се надамЂ." „Не за милостб , већЂ за лгобзвв сматраи то , Маро красна, и веруи ми , да ти у таи часЂ нпшта одрећи небн могао," држећи го шшђ за руку, пламтећимЂ очима а смешећимЂ се усги одговори везирг.