Podunavka Zemun

Водунавка излази сваке Суб-оте у вече, и т>шта за целу годину 5 фр. ср. за полу 2 ф . 30 кр., нп три иесеца 1 ф . 15 кр. безг поштариие сђ поштармномђ 1 ф . више.

Предброитн се може кодг сваке ц. к. поште. Изт> внутрености Србив нека изволе у плаћенимђ писмама сх новцима па кншжару Госп. В. Валожића обратити се.

К>р 9.

У Земуну 1. Марша.

Србскјн Цар«. ( гк(1:!гк', или: Смртћ ДЈшаиова.

Лепа кнвижевноотБ наша добнла е, као што е у прошломг брого Подунавке нвл^ћно, едну принову у епопен: „Србсши Царг Ст^пане" опеванои у духу иростонародне наше поезје, меромг петостоиномг. Главнми е чинг у овоД поезш: полазакг Душановг на Цариградг и смртБ н^ћ1 'она. Да би читаоце листа овогб са овимг новимђ понвомг у кнБижевности нашов изблпже упознали, изложићемо главше црте и^гове у изводу. Почетакг, кои е уедно и уводг главноме певанго, описуе намг лепу градину украИ двора царевога, красотама цветне природе богато окићену, и по нвоизи дивне стазе „надкривене ладомг одг лимуна" „подсађене руменомг ружицомг." Ветарг дува са Шаре планине а сунце се крозг лишћс краде „Те погледа води у езеро Кадг царг сг госпомг краи езера шеће, Да сагледа ђерданг на царицн II бјело псподг перл лице, Цар-Ст-ћпану пуце подг гргоцемг У ком' гору три камена драга, Међ' нБимг обликв Светитела Саве Диванг споменг лозе Нбманића." Овуда се и сада царг са царицомг шеће, али „сћтанг невесео!" Бригомг н4говомг заплашена царица, моли га, да ши каже: кол е то голема неволн те е тако брижанг и невесео, кодг толике силе и славе н^ћгове? Помин^ћму задушбине, славу праотаца нћговихг и славу н^ћгову: г Све са тебе сретно и весело, Самг тБ1 еданг црне бриге бринешг, Самг ТБ1 еданг тј ^жанг и неволанг: Казуи, царе, какве су неволЂ?" Царг ожалошћенг тугомг и раздраганг лгобави н-ћномг: „Одг милости сузу испустјо, Те с' низг лице у кршце сниза Кано бисерг низг б^елу свилу, Жао цару свое миле лгобе, А нбоизи е чедо подг срдашцемг:

Како ће !о0 бриге казивати И страхоту што е наумш? Па се царе на зорг осм-ћнуо, Своши лгоби тихо беседјо: „НебоИ ми се, мое арно сунце! Н неимамг никакве невол^ћ , Нит' се боимг икога до Бога, А онг ме е обдарјо лепо, И менека сваку срећу дао, Онг менека, н народу своме, Те с' у мошИ србскои циревини, На землБицБ! диванг раи саздао: Али царг самв, те се бринут' морамг! Валм добру бол-ћ принопити , Валл добро землБИ очувати И по смрти млађемг оставити." Довде почетакг. Одавде настае главна песма. Царг слави крсно нме спое, светогг Аранђела, и позива сву господу на славу, али не као досада, већг: „С' собомг силну да поведу вопску." Воиводе долазе и воиска за нвима „Све Косово пол^ притиснула." Царг имг части оправли, „понаивише винца руменога." Т ј ' се описуе прославлин4 у вовсцм и у двору цареву верно наоружанимг обичанма, господа су за златнимг столовима поређана, као што ихг обично народг ређа: „Само нема Кра.тћвића Марка, Одлећао гонакг по землама. Те онг пише цареве градове Да су цару земл-ћ на препису." Усредг части и веселогг разговора, царг узима златаиг пеарг вина и наздравивши гостима, пр/твда се, што мора „прекинути збора господскога, па завршит' заповешћу царскомг," ербо е вели: „Преча землн, него госпоштина!" Садг имг почне царг набранти, каква добра има царевина н-ћгова: „Што е пукла међ' три мора синн, Кано море сред' бЈела св-ћта;" какве се државе, градови и воиводе у нбо И налазе; казуе околне прјнтелвске државе сг коима у лгобави живи; па онда прелази на Цариградг и овако описуе красоту н^ћгову: „На два мора поносито сћди, Те га ладе, умиваго лепо, Днка му е што с' у нби огледа: А камо ли да с' нвпхг заповеда!"

А за свету С офш , „Чудо одг св1ета," овако царг дал^ћ говори :■ „Нит' се може писат' ни казиват, Ни смислити, ол' у санакг снити! Што с' небеске сићане звездице, Све нека се прометну у сунца, Па у едно оките сунашце : II оно бм стазу оставило, Трнпутг бв! се мору силазило, Трипутг свое умивало лице, А по трипутг небу подизало, Надг Совшмг боравило б' црквомг До божћга суђенога данка !" После казуе, како се у нбо8 налазе „Превелика ришћанска знаменн:" „бдво круиа цара Костадина , Друго крсти царице блена, 'Греће штака Неманића Саве , И одежда светога 1ована;" Па онда овако о Цариграау завршуе : „Ал' му залудг свеколико благо, Залудг н-ћму мора поносига, Залуду му клгочи одг свкта" „Кадг у грешне допао е руке, Грешие руке, Грка нев-ћрника, Што е божШ законг погазјо, Свету в4ру цара Костадина, А ј г тешко пао сагрешен^, Те намг спрема големе ново.тћ: Да претвори землго у тамиицу, А гонаке у сужне робове, Свештенике у бож4 проснке! Ев' дозива в4ру некрштену, Одг ОзЈе, преко мора Турке, Да имг преда града Цариграда, И у н!»му клгоче одг свјета." „Ну почуВте, ђецо мон драг,. ! Вћра зове, а а заповедамг : Да г' у наше приватимо руке , Да недамо велика знамена, Безг коино бит' неможе царство, Нит' се славит' в-ћра православна!" Тако царг. ВоИводе распал-ћне беседомг царевошг, а готове слушати заповести н!>гове, плануше гн-ћвомг: „Кадг то зачу господа ришћанска , Ускнп'ћше срдца у прснма , Запали се пламенг на образу, Посћваше очи у гонака Исподг они' густјехг обрва,