Podunavka Zemun

8»|с. 1«|.

1

Цодунавка излази сваке €уботе у вече, и кошта зи целу годину5 Фр. ср. зп иолу 2 ф . 30 кр., на гри месеца 1 ф .15 кр. безг поштарине сђ поштариномђ 1 ф . више.

броити се кодћ сваке поште. Изх трености 16 нека изу плаћеписмама говцима на кару Госп. Ј а л о ж и ћ а атити се.

СТ|ШЦ'1| II 4'111101[»1^'1>. (Продужен - !;.) IV. Ог:о дсветг сатЈИ уђу една путничка кола у ав.иго пустин-ћ. ВилхелмЂ Девалдг сиђе сб кола са свонмг госпонма. Дјтачкш 1осифђ укаже се на степенима полвске куће; познаде смнонца свога господина, и поздрави га стра'опочитателно, ако мало и ненесело. Онт> одведе госте у саалу на долн-ћмг бом. Госпое зачуђено сматрау сл} - жителн, кои се смерно и величествено дипзаше. Вплхелмт. иеспокоино упнта : „Могу ли сг моимг стрицемг говорити?" „Неможете, господине!" „Великјв Боже!" повичу госпое з т плашено. „Зашто? бли онасно болестанг?" уимта младии човекг. „Ше, госнодине I* 4 в Па шга е сг нкимг?" „Онг е у лову!" одговори 1осиФг тихо по обмчаго свомг. „У лову ?" „Да, господине Девалдг!" „Очекуе л' ме?" „То незнамг, господпне Девалдг." „Кадг ће доћи?" в Неизв1зстно е." „Приуготови намг доручакг." 1осиФг остави саалу. Гости гледаго се едно у друго запиткугоћи. „Иекг буде тако, као што смо се договорили," рече Вилхелмг. „Касше будел' нуждна промена нашегг плана, допусхићемо да се већма разв1а." Ви.хелмг даде пртлагг сг кола унети у едну собу, кон до саале бмнше. Лосле доручка оду госпое у собу да се обуку. Вилхелмг се навали на ирозорг и гледаЈне у кап1го. Наеданпутг угледа сгрнца, кои као бодарг ловацг преко авлЈе корачаше. 0 и г ћговои ловачкои торби вмсау 5—6 аребица. Зачуђенг стане и прогледа за еданг тренутакг пугничка кола, кон пола подг шу.оу утерана бмну. Тада брзо изтрчи узг степене и у!)е у кућу.

ж 'Го е чудновато!" промЈ т млн Ј-зплаиренмрЧ смновацг. „Господинг Конзулг заиста неизгледа, да е на смртв ммслјо. На кои е конацг оно жалостно писмо написао? Да ли е то изливг нћгове хипохоидрје или превара кнква бмла ?" Нагло стуиагоћи Конзулг прекине ова размишлнванн. „Стриче, лгобезнмО стриче!" повиче Вилхелмг на сусретг. Конзулг га загрли н1>жносћу, трога ванго подобномг. т Добро ми дошао, Вилхелме!" повиче онг. „Гди ти е супруга? бси ли самг дошао?" „Нисамв, она се у соби облачи. Целу ноћћ смо нутовали, и садг текг скинули се сг кола." „Боже мои, церемонје преко церемоше ! добро видимг , да ме непознаго ; та мм иисмо у вароши. Н мрзимг церомоше, и оћу све да се безг пево.тћ покреће. 0, вм суетни млади лгодм!" „Албертина, нрјателвица, о конш самћ пре Вама у момг писму напоменуо, дошла е сг нама!" рече смновацг, почемг е на стрпца управш очи. „Сг тммг бол^ћ! сг твшг бо.тћ!" повиче Конзулг весео. „ПрЈнтелвпца наше добре Лунзе добро е дошла, ерг знамг, да она свое обхођен4 сг предострожносћу бира." „Заиста, лгобезнмИ стрпче !" ,,'Гм ћешг ми прштедмшу твое супруге предстаиити, н ћу те сг новимг господаромг ловачке куће, еднимг младимг човекомг упознати, кои е овогг готра самномг бмо у лову. Онг е истииа 25 година старг — али ФилозоФг, каквогг редко пма. Лгоди сујшу презрителни, а жене мрке као гр-ћхг. Човекг ми се допада. Докг смо крозг шуму ишли, говорили смо о добронравио." „Дакле, лгобезнмн стриче, налазигел' се—" „Гђаво, р|)аво, врло рђаво!" рече Конзулг горко узданувши. „Н осећам). да ће ме полагано нестати. Мое т^ћло тако е слабо, гако изнурено — —." „Кадг сте крозг шуму ишли —" „Не, не, о томе не далћ; сл^ћдство е могг рђавогг здравлн."

„бдете ли прјатно?" „бдемг и гиемг нрло добро, али рђаво спавамг. Ноћв , ноћв е мени страшно време !" повиче Конзулг уздишући. „И онда имамг нанадае (болесги), кои су заиста ужасни! П оследнћиг одг овм нападаа имамг благодарити, што си се тм сада оженш," поклонивши се Конзулг на то тужно-лгобкимг смешенћмг. „Стриче," нротепа Вилхелмг зацрвенивши се. „Ахг, тм слободночмслениче, е ли младми живогг врло прјатанг? Иричекаи, а ћу твое присуство полезнимг учинити у мо1ои полбскои кући, да те са прјнтностима одвоеногг домаћегг живота упознамг. Светг е ништа, башг ништа будаланпина, ништоћа, певалнлство— еданг човекг вара и мучи другога — еданг се узвишава, друпи пропада — тм ћешг Господина одг ВиндхаИмг чути , како о томг предмету говори — то е истинито ужпван-ћ! II видићешг, Вилхелме, ерг боимг се, да едно готро недвижимг у кренету неостанемг —■" „0, оканите се тЈВ гробнм ммслјн ! „Да ћу брзо сг овогг света нестати, као и све земно, на го самв већг ммслш, да последн4 мое нам-ћре посгигнемг. Радуемг се што си мое миле идее остварш. Тн знашг, п самв еданг добарг човекг, кои неправду нетрпи, почемг е и нечинп — али да ниси се тм сг кћерго мога старогг прјнтелл оженш , а бм нго саму наслћдницомг целогг могг имана учиијо. Драго ми е, што ће смнг могг единогг брата средствомг мене срећанг бмти." „Стриче, вм сте сама доброта и лгобовв !" „Држишг ли тм то гако ?" упмта Конзулг смешећи. „Зато молпмг само едну речк!" „Молимг, лгобезнми синовче, молимг!" „Човекг мора увекг поглаварг у кућибнти." „По праву." „Мол бм ЛуИза снажно заошинула папучомг, кадг бв1 дознала, да нвои на срећи имамг благодарити." „А ммслишг ли тм садг, да нвоб правнв узрокг мое доброте непознатг остане?