Podunavka Zemun

146

подушзгк«.

„Товм, спренаб ствири и наручи пошганска кола, сутра ћемо путовати !" „Куда, мидостивиИ господине?" упнта ТоВ1н зачуђенг. „КудгодЂ оћешг, стариВ пр^нтелго. Али избери какову велику варошв за зиму. Ми морамо се селити; пред-ћп. е овде врло жалостанг, нећу се овде дуже задржавати." „Мени се и у првомг тренутку н1е допао> лмбезнив господиие!" рече Тов1а умилнимг погледомг; „дакле ћу одма спремати?" „Сг месга! но наВпре ми донеси свећу, да напишемг едно писмо." Сумракг већг е настао. Кадг е Тов1Л преко предворд корачао, чуе јако куцан4 на врата. „Ко е то ?" „Отвори, отвори, или ћу извалити врата!" „То ше пристоИно!" промумлн Товјд. „Само стрпленд! кои е то, такавг неприсговниИ гоог ?" „НеотвараИ, Тов1а!" повиче Александерг сг горн-ћгг стеиена. „Нећу нједногг човека ни да чуемг нити да виднмг!" „Добро, милостивиЛ господине!" У исгомг тренутку гурне Вилхелмг Девалдг и изглави врата, протри поредг упрепашћеногг Тов1е узг степене. Горе наиђе на благородннка. „Н иорамг сг вама говорити, господине!" „Опростите, господине, непримамг иосћту, а набман^ одг васг!" Александерг окрене му леђа и оде у собу. Девалдг немогаше се уздржати, а да му неслЂдуе у.частопце. „То е дрзко!" повиче Александерг упрепашћено. „Оћете л' ме припудити, да мое домаће право силомг бранимг?" „Не, ерг а васг не само за честитогг човека сматрамг, него и за разумногг. Мое супруге тиче се — — " „Ха, ха, ха, ваше супруге, моД господине! Дакле ваше супруге тиче се? Гони ли васг либоморностБ, да ноћу крозг шуму трчите? Ако в то, мов жалостнш'1 господине Девалдг, а оно имате право и сасдушаћу васг!" Товја уђе са свећомг. „Оћу ли остати овде господине?" упита прекЈИ погледг на госта бацивши. Александерг му намигну да изиђе. Товјн оде, почемг свећу на асталг метну. „Садг смо сами, господине Девалдг; шта имате да ми кажете ?" Ј ^пита Александерг, а злурадоств вирила е изг н^ћговц очш, кадг е у знонво чело Вилхелма погледао; „или много више шта е заповедила депа, верна Лувза, да ми се каже?"" поклони се на то нодсмевателно. „Заиста е ћанутг!" помисли Девалдг, кои забуну овогг чудноватогг човека ше могао протолковати. „Садг, срећниб супруже," повиче Александерг, „зашто не говорите? Да л' евасг супружество учинило немимг?" „Господине, чшш аа се, вм ме сматрате за дудогх супруга."

„Не, супружество е врло озбилвна стварв, лгобезнир! моИ господине, него држимг васг за несрећногг супруга." „Подозреваге л' на мого супругу?" „Не, п ћ} г ћутати као гробг!" викне Александерг поносно. „И ако сте паметни, немопте прекидатн ово прећутан ћ, него задоволвите се ег тимг, што ћете се елепо на верностб ваше супруге ослонити. Сутра рано или шштг ове ноћи одпутоваћу; останите сг Богомг, господине Девалдг!" „Надамг се, да ћете остати !" „Заиста нећу!" „Или ћете ми барг узрокг вашегг напрасногг одлазка казати. Вм сте предрасудама обузети, кое вамг жнвотг огорчаваго." „Предрасудама?" иовиче Александерг горко смешећи се. „Ха, н видимг, да спрамг васг морамг искренг бити. Такви су супрузи, само нсногласни докази отвараго имг очи." Саслушаите ме дакле, настави Александерг. „Приповедао самБ вамг у лову, „да ме в една неверна женскшш срамно издала, и да в наисветш заклетву погазила." „Опомин^ћмг се." „Ви сте е сами назвали неверницомг." „А код е та неверннца?" „Ваша жена!" викне Александерг величествено. Вилхелмг упрепашћенг посрне. „Мон жена!" протепа онг. „То е зло." „Да, ваша жена, господине Девалдг! видите, ради вашегг нокоа немогу остати." „Ради могб иокоа упита Внлхелмг смешећи се. „Ако немате другогг узрока путована, то останите." „Како?" „Новторително вамг кажемг, останите!" Александерг осећише себе повређеногг овомг мирномг сгалности, сг коЈомг су ове речи на н^ћга управл-ћне. Н-ћгова суега пробуднсе. „Добро," рече после некогг ћутана, „дакле остаћу; само да би ши засведоч10, да самБ спрамг н-ћ равнодушанг." Онг ће се осветити! помисли Вплхелмг. „Кадг би одпутовао, мислнла би, да ме очажгћ одавде гони — ову побћду нећу 10Д допустиги. Н ћу 10шг далћ ићи: соггћту вашегг стрица сл1)доваћу. — Боже моИ, то е велнка идеа! Залгобићу се у дражестнЈ' Албертину — а самБ се већг залгобш! Л 10и се молимг као Богу, н е обожавамг!" „Ви се одма срдите, господине одг Виндхаимг!" „За мого, за вашу срећу. МоП господине, зато, што сте ми лгобезницу одвели, осведочите сада вашу искреностБ прама меии." „Шта треба да радимг?" запита Вилхелмг. „Ви сте са дражествомг Албертиномг у прјателБСтву; кажите 1ои да самк богатг, одг благородне Фамил1е, благонараванг, доброгг характера, веранг и н-ћжанг — едномг речи, ставите шИ моа свопства, и кол познаете и кон непознавте, предг очи."

„Мон господипе, Албертина ше богата." „Сг тимг болћ; н ћу е обогатити моимг иман-ћмг. 0 , то е сдадко блаженство , лгобезну срећномг учннити!" Вилхелмг све силе напрегне, да рћшителностб особенака ослаби. „Албертина ," насгави дал^ћ , „н1е ни тако лепа. Н-ћне черте лица изблиза изгледаго грубе." „Мои господипе, то завнси одг вкуса!" повиче узбуђенг Александерг. „Али она е намигуша!" „0, а коа жепска ше то ?" „И чудне нарави." „Сг тимг болћ! Нравн чине девоИчицу красномг предг очпма лгобезника, штавише, јоштг примамлгогоћомг. АлЈ^ртина садржи у себи одг десетг други' жена покупл-ћна своиства. Некг остане цри томе, н иштемг наклоноств лепе Албертине." „МоП господине, л вамг немогу помоћи, трудићу се, да вамг на путг сганемг — —" Александерг плану као живиИ оганБ. „Како," повпче, „и садг зарг оћете да ми препречите? Зарг сте већг заборавили, да сте ми прву лгобезницу отргли? Вц сте лгобоморни спрамг ваше жене, као што сте ми пређе казали, а садг оћете да се између мене и Албертине ставите — мов господине, шта могу о томе судити ?" Девалдг увиди, да се одг свое лгобоморности далеко удалш, а требало е да се пристоИности и постоннства нћгове жене држи. „МоД господине," рече онг сг ладнокрвномг учтивосћу, „радите шта оћете; али н васг уверавамг, да сви ванш труди биће узалудни. Албертина е ладнокрвна, равнодушна, бунцан^ и коекакве лудорје нетрпи а на супружество мрзи. Као што в речено чините, како за добро нађете. Препоручуемг се сг Богомг!" Александерг одг ВиндхаИмг поклони се ладно. „Осветлп господину степене, Тов1а!" викне онда. Тов1л покоравао се заповести. Вилхелжг Девалдг остави довачку кућу и поита кг пуСТИНБИ. „Ми остаемо!" рече Адександерг, кадг служителБ свећу натрагг донесе. „Нриуготови ми вечеру." СтариИ изиђе изг собе мумлагоћп. „Како, господине Девалдг," мислнше у себи благородникг, „оћете ли по другШ путг да ми препитствуете? Ахг то е немИ узрокг већјб, што при мо10и р-ћшителности постоннг остаемг. Луиза ће одг лготине плакати, ако збогг добнвене освете радостанг будемг. Неверница ше бол4 желила, а немамг никаква узрока, да себе укоравамг. Нека испадне, како испадне, л ћу Албертину просити." VII. Конзулг одкадг су дошли млади лгоди постао е веселш, н^ћгова наравБ сасвимг се променила. ЛуПза, назшш.гћна сна, бша е предметг