Podunavka Zemun

У Земуну 24. Августа.

Оодунпвка излазн сваке Недел'1) у вече, и кошта за целу годину5 Фр. ср, за полу 2 ф . 30 ки., на

ее доже код-јв сваке д. к. поште. П зб внутрености Србив нека изволе у плаКениз1Ђ нисмама сђ новцима на [ш1 >ижару Госп. Б а л о ж и Ј* а обратити се.

<I«• IIи5Ј«»н•!; 51а|?88.ва8зда. И зђ балтпморски' порпдични л^топис.а, одт.' Чокеа. (Продуженћ.)

18. Посћта у Шотланд1и. ПгохузЂ кодг Нор-Бервика, 17. 1\1а1н 1633. П обптавпмт. садг сг нј>омт > подт> еднимг кровомг. Упогреблавамг на ползу усамл4ниИ готрснб 10 часг, Хари, да сс сг тобомг забавлнмг. Шо.ч (е срећа удвоива, почемг тсби, поверениче мое душе, све одкрити смемг. Одг мче самв овде. Н сам> оставт кола и послужите.тћ у Нор-Бсрвику, да би псшке Дун-Офалиновои полвскоП кући отишао, како би мени и Н1 >има изненадииИ долазакг торжественимг учин !0. Одг Бсрвика Дун-Оч>алиповб добро 1пе дал-ћ одг четири енглеске мил4>, близу мора у еднои шумици на брежулвку. Вече ме е маиило, да веселе кораке продужавамг; и а ти признаемг, Хари, како сам!> се изг Лондона овамо журјо, не другчје него лепо. — Све е ишло И010П чезнви врло тралаво; садг самв се бопо, да пеби врло рано у Нгохузг присп&о, пре него што б!>1 савршено кг себи дошао. брг самБ мое присутствје духа иешто изгубјо, почемг самБ зиао, да самв већг близу красоте. И самв желЈо, да ходагоћи кг себи дођемг. Т б 1 нећешг веровати, како ме е то мучило, што ћу поеле дужегг или краћегг растапка оно лице опетг видити, кое ми е узаимно у смотренпо духа савршено искрено, сг кбимг се у мис-лима много занимамг, и сг коимг Опетг но обичаго великогг света, у едномг одг обшти обичан предозначеногг начина живити морамг. Н сеувекг боимг, да мојомг природносћу, наглосћу мои чувствовани, законе изредногг живота неповредимг и непрјнтанг непостанемг. Нутемг самБ се покано, што се нисамБ прје !ш10. Ишао самв лакше. И се посадимг нодг старимг растомг на морскон обали, да мое лгоде причекамг, коима саиБ заповедјо, да после едногг сата за мномг дођу. Али чозна едиако ме е мучила. Свакогг тренутка, тако близу нћ, а да е невидимг, чшшдо ни се узалудио трошехћ

времена. Ишао самБ дал ј;. ДетпнБешВ стра и слепоћа, или како би јоштг назвати могао, држала ме опетг, и тако мало ио мало дођемг крозг зелена, тучна пола спрамг осен -ћногг брежулБка. .Сотјанг принадлежи навдражестншмг и наимлодопоснјимг пред4лима, какве јоштг никадг мнслјо нисамБ видити у Шотландји. Н ударимг е.момг стазомг, коа крозг шумицу вођаше, и у многимг кривуданама провлачЈо самБ се крозг шуму. Срсбрно-лони цветићи шибла бдистали су у лађаномг сумрачку стогодипшби растова. нворова и липа, као звезде. Предамномг све е било саинје. У средг шумице гус! о осћ!гћно 6 б 1 лшс ед .10 слободно кру жновидно местанце. Сг едне маовиномг обрасле сгћне мени на супротг жубораше еданг малмв поточићг, зелениломг маовине и таласагоћомг се лозомг обкруженг. Путг е поредг н-ћга вод10, и опетг се у шумицу губЈо. Хари, представи себи мое узхићен4 и упрепашћенћ: наеданпутг изкрсне господична Мар1а пзг шуме као какво божество, на ономг истомг путу, коииг самБ л ударити хтео. Мн се обадвое равно уплашимо. П припаднемг кг н-ћнимг ногама, рукз г 10и кг полгобцима обасипагоћи. „Мнлостивмп господине," протепа она, „неувеличаваите мое упрепашће.ч'ћ разположенјемг, кое вама непристои." Она ме подигне. Она се мораде на едну клупицу, близу стћне, спустити. Н се посадимг поредг нћ и реко: „Тако се титра судбина салгодима на овомгсвету. П самБхтео изненадно упрепашћенћ уклонити, да моа кола ваипре прођу, па онда а самг за нБима; али садг н нисамв ман-ћ упрепашћевг, ного што сте ви. Но опетЂ благбдаримг благонаклоности судбине, гбсподична. Н узимамг прј.чтнаи случаи за многоважнии знакг." Она спусти очи доле, и нишга неодговори. Н видо прстенг мое матере, где се на нћномг прсту с1нше. Оваи погледг дубоко ми срдце потресе. Оваи парг чинила ми се крвна (присиа) сродница. И 10» то реко. Ока се насмеп умилно и одговори: „Злато обнчно чини сроднике у свету. Алп остаго оаетг сало златпи срод-' ници..

„Вб ! имате право, господична; и самв вама као што осећамг, сроданг, па ако и но златомг и крвлго. Па кадг бм хтео 1>оп., а би же.ио, да и изг ваши уста то чуемг." „Милостивии господиие, а зашто не ? Ви сте то већг често слушали. Н самв пама вечномг благодариосћу н прштелБСтвомг сродна." „Нпшта о благодарности, господична ! За-г што ме мучнто тако радо опоминшгћмг на оно, кое ми у вашимг очима само малу цену дае? И наисуров1и матрозг могао би ту заслугу кодг васг имати. Човекг се неуважава збогг тога, што онг чини, него збогг тога, шта е онг." „Али, госнодине, признае сс, шта е онг, сг тпмг, што е онг кадарг учинити." „Дакле поставите ме у случаго, да вамг засведочимг, шта могу. Поставите ме у случаго, да вамг све жертвуемг, што ми е навмилје, себе самогг." „Ма што то? То неб!л мое уважен^ћ према вама узвисило, милостивив господине. Н васг сматрамг, да сте способни за свако велико д^ћло. Г| бБ1 веру ирема човечеству изгубила, кадг би ви оно дћлали што вамг непристои. И ово убеђенћ принадлежи само моЈои срећи, п ако смемг рећи — моцш несрећи, момг болу н М010И утћхи. " „Н васг неразумемг, господичпа Марјп." „Мож' да Нсте се научити, да у будуће разумете." „Гбсподична Марјл, ви знате зашто спмб у Шотландјк) дошао, " реко ' а после дугогг ћутанн, почемг самБ оченивао, неби л' ми болћ разаснмла. Н заклопимг нћну руку у мого. „Вм ћете се опростити одг насг, милоетивии господиие." „Не, п сподична, а самв дошо са желвомг, да никада одг васг опроштаи неузмемг. Изпуиенћ ове жолћ еств моа наивећа срећа. Ви можете то об.ећати. Мои е животг само средствомг васг савршеиг, пначе одг васг растаалћнг пола е разромаданг, бћданг жипогг." Оиа поцрвенп, пеодговори. и гледаше предг собомг. У лепоги пћни нћжни чертји покреташе се одсћвг, а незнамг какво го е чувство узбудио.