Podunavka Zemun

лази сваке IIе- ^ де.гћ у вече, и № кшпта за целу ^ годину 5 фр. ср. за полу 2 ф . 30 к|)., натри ме•еца 1 ф . 15 кр. | »езт. поштаринс (п, ноштари- Жтл^; ( * о 10.111. 1 ф. иише. Ш

Шш Нрсдброити сс. ^ можс ксдт, сваке ц. к. поште. Изг инутренпсти Србив нека изиоле у илићенииЂ писмана <"к ноицима на Ј кнкижару Госн. I. В а л о ж и ћ а обрнтити се.

У Земуну 3. Окшобра.

!»—

111518.

Бнтка «;«>д г 1» Шалилакета. Прииоведка. „Набдви намг вина, Филипе! а салн. послао наше сл} т ге да се одмарак). Мм ћемо пмти а спавац-ћ одложити на сутра." .,Бол-ћ бм бнло да се и мн за неколко сатш одморимо!" одговори оваи. „За сутрашнћШ посао треба ће намг снага." ..Не!" повиче АлФонсг. _Мм ћемо пити! пити. као да 6б1 свакимг желтммг гутлнемг животг црпили. Ко зна, да неће судба јошг сутра талогг одг тога излити на боВномг полго }* пурпурпвшг каплнма срца." г 11а башг зато," одговори Фплипг озбил^'но, „мени се не (ме, него би радје држао рачунг са самвшг собомг, па себе у молитви да укрепииг." „Рачунг!" повтори АлФонсг лагано, „тада рачунг држати! Али пре него што самћ кадарг кнкигу срца за истбш отворити, камен^ стотинама ока тежко мора се наипре са срца свалаш. и зато набави вина, Филипе. брг што 6б1ло нче куца, тимг се радГе отварага узке груди прјателго, а тн треба да ми помогнешг, да камен^ћ свалнмо! Пребди ову ноћк, Филипе, са мномг, кон лако може 6 бтти псследнд, имене гони неко непоб^ћдимо чувство, да ти мом унутрашнБОстБ одкрјемг." Филипг се јпшг затезаше, тада га АлФОнсг увати за руку, и рече: „Л те лгобимг као могг снна! Оћешг ли примити мое дуго уздржавано поверетгђ као зај ветг ?" „0, радо ! радо!" повиче Филипг. „Но, то даи вина !" навали Алфонсг на н-ћга. „брг а оћу наиппе, да срце ватренБтмг каМБИцама иоквасимг." Филипг оде. То е бБ1ло 9. Септембра године 1709. у вече, у очи судбепуне битке кодг Малплакета. Четири велика гоиака. ЕвгенЈп » Малборугг на еднои, а Виларсг и Буфлерг на другои страни, лежали су са својомг воискомг едио другомг на супротг. Ноћк е 6 бј ла тавна и облачна, и докг е спаван^ уморну воиску јошг едномг по-

звало на зелено пол4, као госте, ишао е нф.говг братг, смртБ, тј'о по нбои, и броно е свого до6 итб , за кого е мнслт, да сугра у землго сакрје. АлФонсг д' Аламбертг служаше ка.о официрг у францускоИ вовсцн, а садг као ађутаитг генерала Виларса; Филипг отг Сен-Гудрана, богатг, независимг младпћг, кои е као своеволнцг понудЈо маршалу услуге свое. и одг овога сг радосћу примл!>нг. поверенг е 6 бш руководств}' изкусногг, озбилБногг Аламберта. И оваи е тако омиловао младића, да га одг себе нпкако не раздвааше, па п гааторг своИ сг нБимг делаше. Управо сгда дође АлФолсг одг маршала, сг коима е планг правш за сутрашнго битку. Она се морала учинитИ, ерг се хтело поб'Јздоносномг напредовашо аустриско-енглеске воиске брзБИ! краи учинити, и Монсг спасти. Тренутакг бннше удесанг, и маршалн хтедоше иапасти сг освиткомг сутрашн1 ;га дана. Списцн су бнли раздани, и воиску е само требао да краткји одморг опорави. Но АлФонсг не хтеде спавати. Н-ђг.ова душа бнше } г великомг покрету, ерг образг сутрашн1 )Гг дана излазаше му грозећи предг очи. Премда се и онг у више биткји борјо, а у илнди прилика . свои непоколебимБ!и духг показао, али сада му се чиннше, да га е нека особита слутна обузела, кон е сиг }'рно еднимг случаемг постала. Одг неколико дана налазила се у Францускои воисцб 1 и бдна циганка, кон е као маркетаница узг нго ишла и, своимг знан4мг побудила е пазлБивостБ св!го. Радо су ишла кг нбоИ, да имг прориче, ерг оиа знађаше речи свое врло вешто наместити, и радо се кодг н-к гинше вино, ерг сви лгоблнху н!зно чудновато владаЈтћ. Само Алфонсг чиннше се да е башг хотимице. избегава, и онг прим4ти сг неопиеаннмг немиромг, да е она подигла свои шаторг близу н+>говогг. Али данасг тие могао шо тбећи, ерг више н-ћговБ! другова шалећи ее увукоше га кг циганки, заишту вина, и докг су пили, неки зактевау одг старе, да шмг ирмриче, ерг су особито желпли знати , да лп треба скоро какву

битку очекпватн, и ко ће се одг нби изг исте вратити ? Весели пнтачи и не слућау на скоро р4ше!не, ерг су предводителћи иаравно задржали у таИности сутрашнБЈи напаДаИ одг велвке гомиле, и само иокусномг и •вештомг оку нс могапје се сакрити нужда екорашн-ћ какве битке. АлФонсг ее смено у себн сретнкомг иезнаигомладн ОФнцира, кои безбрижно иђау судбини своЈои на суеретг; и кои се нграу са свошмг будућности, докг се оку н'ћговомг простираше сутрашп!; пол"ћ сг лешевима; онг се немогаше уздржати. да Ш све испмтугоћи не погледи, да ли не стои на комг цветагоћемг лпцу смртгши знакг какавг? но онг примћти само жнвотг и снагу, и чу, како понторително навалБивау они на циганку, да имг прориче. И ова наноследку приступи кг округломг столу, на комг се пило, погледи свакоме оштро у лице, заиште да ши се руке покажу п започне: „Ослободите ме данасг одг одговора, ерг кадг сутрашнБЈИ данг осване, нећете ме више пмтати, ерг ће многи одг васг бнти паметнји одг мене, ако можда и немг." Они се почку сменти томг тавномг изреченно; но Алфонег, кои самг разумеваше смнсао речји нћш >1, скочи, и повиче: „Проклета вештицо! ћути, кадг ти е ђаво допустјо да завнришг у н1>говг мрачанг сандукг." „Лагано! лагано! проговори цнганка. .,;п> носи каменг на срцу, таи некг га свала одма доле, пре него шго землн свое камен!з на истми наспе, и господару, вб1 имате овде до еутра јошг много чинити, ерг иа вашои руци стои нешто написано!" — „0, а шта стои на нбоИ ?" повичу лгобоинтно официри, и захтевау, да ш8 АлФонсг евого руку пружи. „Но добро рече онг. кадг га ниеу већг хтели на миру оставити, „шта читашг тн у нћнктмг дубокимг борама ?" Цигавка увати обема рукама н-ћгову, и рекне: „Да сте заборавили, много поправити !" Сг тимг речма хтеде она оставити шаторг, но АлФонег, кои на еданпутг на своши руцн опази прстенг, коп е н1>му врло добро познатг бно, повиче у наивншемг узбуђешо: „Б1>дна обсенарко !" счепа свого чашу и баии е за нкомг аростно; но циганка е сБ лакосћу увати, напунн виномг, из-