Pokret

ПОКРеР ДЕ

обилату литературу која, непосредно или посредно,

говори о Вуку, а сам је филолог и један од чувара

·- Вукових творевина, воли Вука и његово дело: Г. Љуб. Стојановић је у особитој прилици да нам пружи сву могућу грађу критички проверену, помоћу које ће свако од нас стварати себи своје схватање о овоме између неколицине духовних наших предака.

Јер. Г. Љуб. Стојановић није имао амбицију да галерију српских портрета умножи још једним, да у Српски Пантеон који је Мушицки скандирао, унесе портре Вуков и стави га поред Гавриловићева Милоша Обреновића, поред портрета Г. Слободана Јовановића, поред Скерлићевих: Доситеја и Светозара Марковића. Очевидно, портретисање није у таленту филолога Стојановића. То је један _ пипиз који књизи прилично шкоди. Она има чудне

сразмере у обрађивању вуковских проблема. На пример. Вук је не обичну своју снагу усредсредио на описивање оновремене српске народности, на образовање српско-хрватскога књижевног језика и правописа. Реалан и методичан радник, он се труди да у тој једној области, у својој области рада, буде беспрекоран. У свему другом, он је готов на компромисе, ако ће они помоћи главно дело његова живота. Он није сањало. У почетку свога рада, он је скроман, задовољава се улогом крчиоца путева („мене је истинита ревност "к роду моме ободрила, и принудила ме да зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав ·„ изишао; само нека се зна стаза, којом би се други могао лакше усудити да пође;“) али, пошто је доживео прве успехе, и велике успехе код Грима, Ранке-а, Гете-а, Аделунга и Шишкова, Вук хоће да · победи. (Он организује васцели свој живот и рад, и сваки свој корак ставља у службу једној својој мети: заснивању српског фолклора, утврђивању народнога говора у књижевности и свога правописа. И осећајући да ће му ова три посла заузети сву снагу, он не узима на себе никакво друго бреме. Бреме Доситејево, да из себе истеше што лепши егземплар просвећеног човека. Бреме Јована Гаври"ловића који воли да послужи Роду без награде _ („најпаметнији и најпоштенији од свију немачкара "у Србији,“ каже Вук, „то што сте у Србији, могли бисте бити и у Паризу и у Лондону и у Петербургу“). Бреме исправног политичара и човека "без мрље на карактеру. Че радећи портре, Г. Стојановић је једну црту повлачио не онолико, колико је било потребно па да добијемо утисак о њеној "јачини у карактеру Вукову, него толико да му књига постаје нечитка. Истина је, и кроз Вуков живот се провлачи, као и кроз живот свију наших хероја духа просјачка она нота: Даруј роде!... И Вук је једна од будала Анатола Франса које воде свет, један од гладних који зидају зграду прогреса и цивилизације, да би је, по речима Бож. Кнежевића, уживали сити. Само, тај се утисак могао саопштити читаоцу ове књиге и без тога да се на свакој десетој страни наводи у целини Вуково доказивање како је нација дужна помоћи ч0века који се „за корист и славу народа, готово од "како је за се сазнао, више стара .и труди, него за " самога себе и за своју фамилију“, доказивање које „је у толиким варијантама, и пре ове књиге, читаоцима било приступачно кроз Трепшску,

Још једна особина ове књиге изненађује данашњег читаоца : То је њен несразмерно филолошки карактер. Као да је данас у питању писање књижевности народним језиком или херцеговачким диалектом или Вуков правопис, у овој су књизи репродуковане све мисли о језику и правопису и Вука и Вуковаца и њихових противника, без обзира на то да ли су репродукована дела приступачна и широј публици у Скубдљеним Грамашичким и Полемичким Списима и у Преписци. А то је требало чинити само с оном грађом, која је обичним смртнима неприступачна. Читалац који је још у основној школи учио предмете на народном језику, чак и Вуковим правописом, никако не може да ухвати објективне неке разлоге ради којих је ова књига постала тако гломазна, унашањем у њу материјала који је, потпун, тако лако наћи у споменутим издањима Државне Штампарије. (Да не говоримо о тако несавременом веровању филолога и Вуковца Стојановића као да су Вукове књижевне реформе биле у стању васпитати добре писце, што Доситеј није могао, „зато што није био филолог, што није проучавао српски језик и утврђивао његова правила.“ Сву ову богату грађу је требало више стилизовати тим пре, што би у књизи, на тај начин, нашла места обрада важних питања о Вуку, која, овако, нису обрађена. Питање: Беч и унија, Бенедикт Краљевић, Павле Кенгелац (у Вуковој партији под именом „Свети“) и Платон Атанацковић, у овој је књизи једва додирнуто. Скоро исто тако питање о Копитаревим политичким и верским циљевима. Г. Стојановић о њима суди на основу Копитарових поверљивих дописа аустријској влади. Али не каже да ли су ти невини дописи једини које је Копитар писао. Не каже да ли су у његовој књизи описани односи Копитара и Вука према бечкој власти једини односи који се данас могу констатовати. А било би већ крајње време да с тим питањем будемо на чисто. Ако смо уверени да нам Вук не може бити ни учитељ етике, нити политике, онда. смо сазрели да на ова питања, на која ни ова голема књига није коначно одговорила, примимо одговор ма какав он био, ма како гласио. Место тога, 1. Стојановић цитира генерала фФојта, (на стр. 377 своје књиге), појачава немиле сумње које у души читалаца настају при листању преписке између Вука и Копитара, а не решава их. +

Засићена мртвом филологијом, каква питања обилази књига Г. Стојановића, то ће већ ове године осетити многи читалац који је узме у руке с празном надом да ће из ње дознати бар једну нову реч о односу Бранка према Вуку, о Вуковим везама с омладином у опште. А ко се буде сасвим ослонио на ову књигу, може добити мучан утисак као да су многобројне Вукове везе са животом биле жалосно ограничене његовим сиромаштвом и распродајом књига. Толико су занемарене његове чисто културне везе. -

Све су ове замерке једној доброј књизи само једна замерка : да је рађена мање филолошки, могла је бити више стегнута и рећи нам више о Вуку и о култури његова нараштаја; да је рађена с мање данас већ неразумљивог страхопоштовања према

"неком „духу српског језика“, према „Вуковим узор-

дима како треба „не само правилно граматички писати, већ како треба и мислити српски. Г; Сто-