Pokret

ПОКРЕТ 77

=

„Јекатерину Ивановну“, поред све генијалне игре Госпође Германове, не треба гледат: после „Села Степанчи«ова“, После ове снажне и језиве људске трагедије, комад Андрејева, м коливо да је гобар, личи вам н обичне фр нцуске надрипс холошке к маде о жени, љубави, љубомори и прељ би Ма колико да је сум ран, ви у њему ке осећате траг дију своју и своје околине већ трагедију неколко личности које имају свој особен карактер и к ] због њега пате. Тај, може се рећи, појединачни случај, у коме нема ничега општег, фатал ог, успева да вас узбуди само за тренутак, док вам је пред очима, а после представе не осе ате ишта ново пробуђено у себи, никакву н ву тежину на душа,

Сиже комада је, украгко, овај:

| еоргиј Димитријевић Стибељев, муж Је атерине Ивановне, пуца на св ју жену. јер је поверовао једној л жној анонимној достави у којој му-је ре ено да га она вара. Нешто из разочарења, јер је за њу било непојмљиво да њен муж може да сумња у њу, нешто из пркоса и освете, она се подаје (тек тада, а не пре мужевљеве сумње као ш о је објаснио критичар „Политике“ који је тиме депласира центар п облема, управ» учинио да проб ем и не п стоји) јед ом глупом “ н штавном човеку који је салета. Она почиње да „живи свој ж вот“, и доцније, повто је муж скрушено дошао да је моли 31 опроштајип шо је пристала да с врати код њега, наставља У њој су оним страшни м догађајем у њеном животу, сазнањем ањн уж може да верује да му је геверна, пробуђени сви успавани инстенкти жене 'оја х ће да буде обожаван , да вара, да мења љубавнике, да музи и да бу е мучена, Цела њена трагиха је у томе што у о ом последњем не успева; она пати од других, али од њихове глупости и мекуштва, не од њине снаге. А она тражи снажнсг човека који ће моћи да јој се одупре и когаћ“ она морати да моли за љубав. До краја комадл га не налази, и неће га ни ваћи. -

То је све. А кад је тај сиже обрађен тако да интересовање гледаоца опада од чина до чина, тешко је да публика може бити нарочито одушевље:а комадом. После бруталног п четка (узвици, три пуцња, хрвање а би и и цела трагедија разоравања једног домаћег живота због глупе љубомо е), после ефектног п вог чина, кад су вам нерви већ устрептали, почиње психоло ија. Доуги чин је још интересантан. После трћег, мало развученсг, још се надате у четврти. Четврти вас сасвим разочара. Од целе представе остаје вам језино дубока успомена на савршену игру глумаца. За време о мо а, у свим разговорима публике, враћала се н престано реченица: „А јесте ли видели оно ј чег“ Јер „оно јуче“, то је била, поред игре глумаца, и величина Достојевског.

Разлог за недовољан успех „Је атерине Ивановне“ лежи у томе што јесва-о навед н да прави упоређења »змеђу тог комада и „Степанчикова“, У „Јекатерини Ивано_ ној“ не осећате Андрејева колико би требало о ећати писца у једном комаду. Док у сцени кад слуга Гаврило изговара: „Ош, Мопзјеиг, је Је рагје ип реџ..“ осећате нераздвојно сп јенг у утиску које те речи остављају на вас трагачност Достојевског и сагршену изразитост гласа Шарова, у св м речима Аркадија Ментикова осећате да их је више ство ио Павлов него Андрејев. Док се у Фоми Фомићу дивите Достојевском и Павлову, чини вам се да је Гермн ва сауа створ ла Јекатерину Ивановну. И колико је, најзад, од болне резигнације Стибељева н: крају „Јекатерине Ивановне“, узбудљивија, страшнија и болнија радост преварених на крају „Степанчикова“, који свој пораз прослављају клицањем и отварањем флаша шампањца, као улазак у будући срећан жавот.

< Уосталом, и овај комад се лако не заборавља Јер ништа што играју Художественици, не да се лако забора ит:. А што се тиче самог комада, и Андрејев је имао оправдања што га је ваписао, и Художе твени Театр има оправдања што га игра: комад је написан нарочито за Германов“.

И Као „Јекатерина Ивановна“, и „Краљ тамне одаје“ од Гагоре даје се, углавном, због Германове. Нарочито за нашу лублику којој је непозната Тагорина поема, која не разуме руски, и која успева да разуме само олико да је смисао „Краља Тамне Одаје“ тај да треба презрети дво;ове, раскош и богаство да би се дошло до Бога, до истине, до љубави, до среће, — постоји сауо Германова. Кроз седам сликаи ате њену глуму, њен глас, студиране линије тела, ритам у сваком пок ету, увек једну нову прија ну слику за очи. | нсценација Њемиров | -- Данченка потпомаже општем утиску нечег благог и узвишено — постизног. У суботу увече имаћемо прилике да видимо Госпођу Германову у још једној од својих најјачих улога по; ед улоге Кр љице Сударкале: у Ибзеновој „Жени с мора“. Ке. Ке. ' "Папомена : Због нагомиланог материјала морали смо други

део написа о гостовању Ху ожественика ња нашој позорници сстевити за идући број,

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

КОНЦЕРТИ Г. АНРИ МАРТОА

Опет јепан из плејаде старих, добрих, нажолост ретких нам гостију. Концертирали су у Београду и већи виртуози (као Пшихода, Коциан) али је Г. Анри Марто неоспорво нај-. већи умешник на виолини који је био у Београду. Наследник Јоакимов у Берлину, сада професор на Немачком Конзерваторпнуму у Прагу, Г. Марто је сте«ао сгромно поверење и као мувичар-уметник (нарочито као интерпрет Баха, Моцарта и: Бетховна), и као мувичар-педагог (код Петерса издао Бахове и Моцартове концерте, Бетховнове романсе ог. 40 и ср. 50 и Бетховнов концерт ор. 61., осим тога Сатрагпоћ Рруегштепн, Еогло Сарпсе ит. Д.) : Е Е

На првом концерту) у пратњи Г. Валтер Фишера сви--: рао је Г. Марто' Моцартов концерт (бр. 4; Б-аиг) са својом каденцом, савршено грациозно и ћарлилајући. Могло би се пребацити што је тако свирао и извесна места кроз која веје нека радосна бол и преко којих је он прелазио готово неза-. пажено, држећи се стриктно свог привципа ва ентерпретацију Моцарта. Али Бахова соло соната за виолину! Једно од најапстрактнијих дела у музичкој литератури (зато ваљда од публике довољно несхваћена) надхашује све што је бало на програму и по својој сопственој вредности и по савршеној, музикалној и продубљеној интерпретацији. Фуго (1 став) постало слагањем двају контрапунктских мелодија, које треба међу собом да хармонизирају, али код којих је то од секундзрне_ важности, било је чудо од јасноће, ритмичке узбусљивости и ванредно лепог дијалогизирања двају гласова. После тога пве Бетховенове романсе и „Шпанска Симфолија“ од Лалоа. На бис смо добили Чајковског и Бокеринија. ;

Други концерат је приређен 25. ов. мес. са Краљевом Гардом. На програму Бетховнов концерт ор.61 и Менделсонов е-тоП (у ствари симфоније са облигатном визлином).. Оба припадају оној реткој врсти ковцерата који нису писани. због техничких бравура. На овом вечеру је Г. Марто само. потврдио оно страхопоштовање које имамо према њему. Треба истаћи [1 и ЦТ став из Бетховна и ! став- из · Менделсона. На бис додао Бахову арију зш (. и прелудиум из једне солосонате. Ц

Г. Покорни носи на себи огроман грех. И не само то већ и подсмешљиво чуђење свеколике београдске музикалне публике. Имати комплетан и (што је главније) дисциплинован оркестар, и (што је најглавније) бити једини и највиши претпостављени томе оркестру, па не приређивати синфонијске концерте! Има већ и доста извежбаних дела, њих би макар требало каткад поновити, | Е

Јесу ли Д'Албер и Анри Марто весници оне праве репродуктивне уметности коју би требала „Хармонија“ да сервира београдској музикалној публици. „Хармонија“ треба да схвати да може бити врло цењена и страшно презрена. Све зависи сд ње. У Београду постоји музикална публика и она очекује идуће концерте.

Привр.

КИНЕМАТОГРАФ | ПРОШЛА НЕДЕЉА

Од свих филмова даваних прошле недеље у Београду вреди једино нарочито истаћи „Трагедију љубави“ режисера Жое Маја и филм „Кроз џунгле и прашуму“ Карла Лемла.

„Кроз џунгле ипрашуму“ је филм из природ:, најбољи научни филм који смо до сада вгдели. Његова најбоља особана (од огромне важности за један филм те врсте) јесте та што је слободан од свих кинематографских трикова и што је истинит. Жевотиње које видите на платну нису изашле из менажерије, афрички предели кроз које се те животиње крећу нису декори, Читава једна експедиција, са истражввачем Н, А. Зпо-ом на челу, путовала је месецима кроз афричке пусте крајеве да би снимила тај филм; резултат целог њиног труда је пантљика која за цигло три сата цела прође кроз апарат. Али зато све је снимано са природе, у самим афричким густарама и џунглама, и све је стога од двоструко и троструко веће вредности. Задовољство што знате да оне колибе пред вама збиља постоје негде у Бешуаленду а нг у Лос Анђелесу и да игре које играју црнци нису „стилизоване“ од Европљана, него су праве црначке игре, са правим њиховим корацима и ритмом, довољно је да вам се филм допадн“.

#) О хоме је било већ говора- у“ четвртом броју „Покрета.“ 3 ·