Pokret

покрет п

чење. Извинио се и задржао право за јесен. Но ја сам престала да се надам.

Писма су му била све ређа и све тежа. Жалио се на своје здравље, бринуо јако за Недицу кад је једно време била болесна и патио што је сиромах, па не може да је лечи и негује како би желео. Управо он се није жалио, ни роптао, већ је, извињавајући се што није скоро писао, наводио та страшна оправдања. Да га не би узнемиравало неодговарање и ја сам њему све ређе писала. Разболео се понова. По које кратко писмо било је страшно суморно. Изгледало је да се његов ведри честити дух гаси. Једном само био је опет весео: кад сам болесној 'Недици послала дечије књиге и кад је она скоро оздравила од радости и написала ми, без ичијег упутства, писмо у коме захваљује и вели да ће ми се одужити „кад узрасте и кади она напише једну књигу“. Други пут је тражио моје мишљење о његовој последњој песми штампаној у „Књижевном Гласнику“, која му је канда била лабудова песма. -- - Ја сам му се пре тога правдала за ону нехотичну увреду на станици. Писала сам му да сам "мислила да су то српске железнице које су превозиле јунаке и рањенике и које су свој задатак поштено испуниле, али које су ето остариле, расклиматале се и којима се, изгледа, и са,им додијало да иду истим путем по истим старим шинама. Казала сам му да ми ови млади личе на младенце који се удобно у окићеним колима возе некуда, али се још не зна куда: у срећу, у успех живота, или у разочарење. Ако му се чини да су ми додијали стари, нека зна да полазим од себе и да често свој стил и своју фразу не могу да поднесем. Сасвим је

САВА ШУМАНОВИЋ ;

природно зажелети се новога и волети да видиш младо лице, али да то не значи не осећати захвалност и не умети ценити оне који су другима дали све што су имали. И да, на жалост, на велику нашу жалост, ни млади, као ни старији, нису генијални, и да и међу њима има тако мало правих талената, И да, на жалост, и они морају остарити,

Сиромах Шантић зацело је слутио шта му се спрема. Њему је годила моја похвала те последње песме и хватао се за њу тешећи себе да ће још моћи снажно да ствара. Ах, коме се то није догодилог Или коме се то неће догодити Нека се нико не. горди.

Низбрдо се брзо иде. У последњој карти јавио ми је да је обневидео. Ужас је мој био толики да нисам могла ни једне речи утехе да му напишем. И ни једне речи уопште нисам написала.

И сад се све свршило. Угасио се његов ведри и племенит дух. Добро је што се тако брзо угасио кад се већ прво помрачио. За навек су се склопиле топле и лепе очи његове, — ах, ако, јер су биле обневиделе. Престало је да куца велико срце које је патило са свима многобројним патницима његовим. Можда је смрт била блага и добра, стављајући своју руку на њега можда пре него што се сасвим разочарало у онима које је највише волело и у које је најдубље веровало. Усахнуо је извор песама можда је и то добро за њега, јер би на пиру безумно раскалашних изгледале можда сувише очајне,

Умро је Алекса Шантић, велики песник и ве-

"лики родољуб, у великој беди и у великим мукама,

а кад је умро, захвална отаџбина га је сахранила о своме трошку помпезно и сјајно, покрила га без-

ЖЕНА СА ОГЛЕДАЛОМ