Pokret
покрет
135
ЦАРИНСКА АЖИЈА
Несређене валутарне прилике и нагле промене у курсу нашег новца довеле су у питање сталност царинске заштите, па самим тим наметнуле потребу
стварања царинске ажије.
Царинска ажија била је дакле неопходно потребна, да би се одржао континуитет заштите и зато, чланом другим наше Опште Царинска Тарифе,“ предвиђено је да се царинска стопа и даље одржава у злату, али да је платива у папирним динарима према курсу који буде одобрио Министар Финансија. На тај начин створена је практична могућност да се одржи стални однос заштите, без о6зира на пад вредности новца, али у исти мах и опасност да се у овако по привреду земље важном питању остави да одлучује само један човек, чија политичка неотпорност или схватање може да до-
веде у питање цео систем заштите.
Неопходно је потребно, да се пре него што би се пришло ма каквој дискусији у питању царинске ажије и одређивања њеног односа, потпуно пречисти питање о постанку ажије, без обзира да ли ће оно бити од утицаја на даље разлагање или не. У економској литератури постоје две тезе о постанку ажије. Прва, да ажија постаје услед дужег пасивног платног биланса; друга, да ажија постаје услед буџетског дефицита. У првоме случају полази се од претпоставке да пасиван платни биланс, повећавајући тражњу за девизама земље, према којој је биланс пасиван, повећава и њихову вредност у односу према валути задужене земље. Ту разлику, коју ужива држава поверилгц или коју мора да сноси дужник, заступници прве тезе називају ажијом. Друга теза узима ову претпоставку. Држава, због свога дефицита у буџету, мора да се послужи кредитом, и то сбично код своје емисионе установе. Заснивајући такав однос са постојећом новчаничном установом, она је приморана да декретује принудни курс банчиним новчаницама, које су, услед издавања нових новчаница на подлози државног дуга, у немогућности да буду реализоване металом. На тај начин, увођењем у саобраћај само папирног новца, метални постаје роба, који ће према папиром уживати премију која опет зависи од односа и величине задужења.
Прва теза не може да се прими. Говорити о
ажији значи готорити само о новчаној ажији, док у првоме случају ми видимо да такве новчане ажије нема, већ да постоји само разлика између девизе једне и девизе друге земље, што би се пре могло назвати меничним, управо девизним курсем, који ће аутоматским путем нестати, када се буде дошло до приближне равнотеже у трговинском билансу. Теза да ажија постаје услед дефицита у државном буџету је сасвим основана. Само и она мора да издржи једну незнатну коректуру. Непосредни услов постанку ажије је несумњиво рђава валутарна ситуација у земљи, дакле несразмера између папирног и металног новца, — дакле услед поремећаја у раду извесне емисионе новчаничне установе.
# Бр. 16. јула 1921.
Ако се пође од ове претпоставке, онда се долази до тога закључка да је основ постазка ажије у рђавој пракси новчаничне установе, дакле онда кад се поколеба веровање у њену кредитну моћ, што значи у немогућности њеној да буде ликвидна. Према томе и дефицит у буџету не би био непосредни већ посредни услов постанку ажије. Питање о постанку гжије је дакле ван свакога спора. Прва теза је немогуће да би била тачна. Њену нетачност је добро образложио Т. Херцен узмајући АустроУгарску као пример. Што се тиче питања, да ли пасивни платни биланс утиче на повишење ажије, гледишта су подељена. Док једни“ признају да она може да утиче ва пораст ажије, онда када она већ постоји, други““ налазе даје у овоме случају дејство пасиног платног биланса сувише незнатно, да би
могло бити од утицаја.
Прво што би могло одмах да се примети код наше царинске ажије било би, да она никада није регулисана према паритету злата, већ да је била увек знатно испод овог односа. Онога дана када је код нас златни динар одговарао папирном, златни паритет је био 1:83. Када је код нас царинска ажија била 1:5 — 1921. год. — стварни однос бележио је 1:10. Почетком 1922. г. када је ажија повећана на 1:6, златни паритет је био 1: 15:25. То је увек ишло тако. Данас ми имамо однос царинске ажије 1:9 и стварчи однос злата 1:17.
Прво питање које нам се намеће после ове констатације било би: да ли је овај однос влада хтела у жељи да води једну широко схваћену социалну политику, а затим какве је резултате она дала. Рећи ма шта у прилог ове политике, изгледа нам немогуће. Једном оваквом политиком, чији су мотиви били социално-политички, дакле жеља да се потрошачу обезбеди повољнија цена, ишло се на то да се увоз не оптерети много, како би се постигао одређени циљ. Изгледа парадоксално, али је потпуно тачно, када се каже, да је она имала сасвим супротно дејство. Уместо пада цена, незнатна ажија, што значи незнатни царински став, форсирала је увоз, доводила је до пасивног трговинског биланса и незнатних прихода фискуса, што је прво проузроковало буџетски дефицит, а посредно пад динара и нови пораст цена. Једна оваква политика, самим тим што јој је задатак био овај, била је осуђена на пропаст. Разлог што она ни до данас није капитулирала, несумњиво је у томе што су њени захтеви сведени на минимум, па ипак ово не значи да је питање царинске политике у погледу
увоза решено.
Политика коју је до сада водила влада у погледу увоза не представља политику заштите домаће радиности, већ политику заштите потрошача, Када се зна, да царинска политика има пред собом само продуценте и њихове интересе, јер су њихови интереси, интереси земље, онда је сасвим разумљиво да политика до сада вођена не може да се ока-
рактерише као добра. Привредни интереси наше
# Др. М. Тодоровић.