Pokret

134

покРЕТ

Шта каже тај младић о животу» Живот је лен. Ао свете, мио и премио, Красно ли те вишњи удесио... Зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште. моје чедо бело, Ко да гледне чарне очи твоје Па у срцу да му не запоје !

Тако је много лепота у свету, само ако у нашој души бруји цврчковска она жица, ако је није сву прогутала мравља марљивост и слепа грамзивост за приватном својином!Акоу нама само има чега од оног детета које је Исус ставио посреди својих ученика, И искао да становници раја буду као једно од оваке деце. Једна од лепота живота јесте уранак, доживљавање тишине пред зору, приближавање дана, огранак сунца:

А путнику душа плану, Па закликта од милина.... И не само уранак. Леп је зоре осмејак, Леп је дана огрејак, Вечери је лепа шарна, Ал' је лепша ноћца чарна. Онда, кад је не чека разбојник или тат, него драган који чека таму па да иде на састанак. „И с колико очију псноћно небо мотри шта кришом раде љубавници!“ каже Ариост. Ако река раздваја драгане, то је само једно уживање више, прилика за вежбање свежих, чилих и поувданих мишића, за сензацију телесње снате у развијању. Леп је поток: младићу прилика да га прескочи а на њему је и Белило, свако белило; лепа је река. Лепа је гора, верање по гори, жеђ и њено блажено гашење на извору, помоћу липове коре, позорница враголасте љубави, стан веселих птичица: вреоце студено, цвеће... дебело залађе, Благо драгу ко ту драго нађе ! Тице пеју: Благо ла си нама! Па се паре свуда по грачама....

Лепа је долина, њоме тече поток, њоме веје струја којом плове

мириси ив горе; леп је извор, јер ту долаве девојке на воду,

ту збуњена девојка разбија крчаг.

Лепота у природи, веселост у срцу младости! Што чини да ова нарочито јако осећа лепоту природе, јесте срећна околвост што је ова младеж срећва к о и Ариостови лутајући витези: Срећни су били витези оних времена, јер су по доли= нама, по мрачним пећинама и дивљим честама, у јазбинама змајева, медведа и лавова нала или оно што данас људи од струке једва могу да открију по поноситам дворима: жене које у нежној својој младости те још како заслужују признање лепоте. Тако и Бравко у својој шерибенској љубави лако откриваше међу пшвећем којим је окићена гора и долина и најлепши цвет природе: „момицу белу једру.“ И кад пређе и у ову другу половину песничкога врта свог, ни ту Бранко неће наћи трагичву љубав, „јаку као смрт.“ Јер љ'б-в према девојци код младића није болва, она још није трчање за ведостижним идеалом, нити тежи ва влашћу над љубљеном женом: младић ве ум. ра опо што вољи, љубав његова вије рушилачка. Он воли да воли; он ће вам озбиљно рећи да је свака девојка лепа; он и не воли ову или ону, он воли девојку. Гиздава девојке, дивно ли јој напупила ројка;“ „беле ноне до колева момка су ванеле....“ Младићка, сатирска, неодговорна, не “рађавска љубав. И кад је, у песми под“, запевао ову једну, јесину ;

Моме иду красне свеколике,

Али шта су према њеке слике

Звезда јасна свака је ту сека,

Ал шта ] звезда кад се сунце чека 7 Кад је елегичним тоном почео певати ону коју никад вије 06грлио, која га је. ишчевнувш., оставила са сувом у оку, он се лако утешио, осећајући све младићске љубави као једну школу и прапрему ва „прави дан“:

Гле и данас заман прође вече,

Ноћ у таму цео свет вавија,

Ал' у срџу вељи над ми сија.

Сијај, наде, у ноћи сунашце,

Сијај, ваде, немој пресијати,

Збогом јади, а давор срдашце!

О, не бој се, Бог ће добро дати !

Доста дана још ће амо лоћи,

И у залуд за те, срце, проћи,

Ал, не бој се, доћ' ће данак прави. Такав је свет овога здравог младића, молела од младића, репрезентанта младости. Пуно срце, куд баци поглед, свугде разлози

да се усхити: библијски свет пре Кајинова злочина. Само, само још да мрети није!... Јац до јада бар је ишта, Ал у смрти нигде ништа.

Једна слава Бранкова, једна вредност његова јесте младалачка његова мисао. Само, са специализовањем које код наших лиричара споменусмо, да ли не много рачунати та особина 2 Королија кроз читаву своју књигу неће да буде ништа друго до младић, и ми можемо данас-сутра дочекати збирке које ће бити „симфоније у белом“, „симфоније у пурпуру,“ итсл. Данас, сутра, ми можемо да добијемо збирку, читаву књигу младалачких песама с програматичном наивношћу младости, с очеведним траговима пајлагошких студија, са свим апаратом потребним да се изрази једно стање душе, сем јелнога: оне посебне мувике, посебвога ритма који се слаже с темпом младалачког предисања, оне посебне атмосфере, проврачне, ведре чак и у тузи, лаке и свеже. Још једанпут, ми понављамо и онако сасвим разумљиву чињеницу да се мисао може стећи, присвојити стулијом, да је код песника под питањем не шта него како...

Ни данас, кад је проучавање Бранка толико олакшано објављивањем пређе непознатих стихова, не звам ређи друга права Бранкове појезије на бесмртност, ни друге јој изгледе на љубав и пошто-

вање нараштаја који ће живети о даљим стогодиш-

КГ, ДАНИЕЛ Архангел Гаврило

њицама од Бранкова рођења. Сва његова права на вечност су у овоме: млад двоножац ће увек увек бити леп, нарочито ако је репрезентативно млад, ако уме бити млад са грацијом. Још не знамо колико је Бранко то умео бити у животу. У уметности је умео као нико код нас. И то му је доста да одржи високо место које је заузео у нашој књижевности. Нити ће му углед падати зато што је, може бити, погрешио кад је сасвим потпао под Вуков утицај, кад је примио идеје „динарскога типа Србина“ а карикирао европејизацију Срба. Све такве и сличне полуистине јесу трошни оквир његових мелодичних стихова на једну тему која је и вечно лепа и

вечно млада. Васа Стајић