Pokret

242

покрет

аналогије са Ирском не остаје баш ништа. Сам Г. Радић није се старао, да ову своју замисао објасни. А није очевидно зато што му ни самом није јасна. Он врло смишљено уме да наређа „предуслове“ споразуму, али кад се радио самим условима, онда нема шта да каже. Ово његово ћутање није, као што би се можда могло мислити, неко прорачунато прикривање циљева, — не, оно је, сасвим просто, последица одсуства сваке представе и сваке визије оног реда ствари који, по Г. Радићевим жељама, треба да одмени и надомести данашњи. О српско-хрватским односима, ва пример, вели се само то, да се они могу уређивати споразумом а не силом; какви треба да буду, како да се дефинитивно „уреде“ — то остаје тајна, а остаје зато што Г. Радић није на чисто са тим питањима: Он је негативан и јак је, као и сви Словени, само у негацији. Чим покуша да буде позитиван,

он постаје смешан. Смешно је и његово човечно, уставно и сељачко републиканство, смешан је и његов пацифизам, као и његова сељачка влада сељачког духа, сељачке мирољубљивости, сељачке ради-

ности и сељачког поштења. А те комичности — та

влада сељачког духа и још некојих сељачких врлина! — то је све што је он у стању да смисли као примамљиво обећање! Он „браћи Црногорцима“ уме да оцони „београдски централизам“, али према томе злу ставља им у изглед — Мажуранићеве стихове!

Није, дакле, Г. Радић незгодан зато што има неке фантистичке идеје и планове, него зато што, стварно, нема никаквих идеја: место идеја, он даје фразе, место планова — псовке и придике. Зато је немогућно наћи икакав споразум с њим. У реалној политици све је ствар опортуности, па је то и питање државног Устава. Било би с тога сасвим природно, да се и садашње централистичко уређење напусти и да се учине концесије схватању присталица другачијег типа државе, ако би било изгледа да ће се тим некоје невоље које нас. данас бију одстранити или ублажити. Али зато је потребно, пре свега, бити на чисто о том шипу који се жели. Међу тим, код нас се он само наговешта кроз химне републиканству, пацифизму и неком идеализованом аграризму! А химне нису никаква база за политичке

компромисе.

СРПСКЕ ПРИВРЕДНЕ КОМОРЕ И ЊИХОВЕ ФИНАНСИЈЕ

Закон о Радњама од 29. јуна 1910. год. који је први створио привредне Коморе у Србији, дао је свакој привредној класи засебну Комору. У осталим покрајинама наше земље Коморе су заједничке, 1. ј. њихове Трговачко-Обртничке Коморе представљају у

исти мах и трговину и индустрију и занатство.

Не улазећи за сада у дискусију о томе који би од ова два система било боље увести у унифицираном законодавству, хоћу само да нагласим да је финансирање подвојених Комора много теже но зајодничкиХ. ·

Београдске Коморе нису показале неку нарочиту активност. Томе се не треба чудити. Систем подвојених Комора цепа финансијску моћ. Приходе које би примала једна Комора, примају три и законодавац мора, у овом систему, да обрати нарочиту пажњу да Коморама обезбеди средства за живот ако жели да њихов рад буде плодан. ;

На жалост то није био случај са српским 34конодавцем, и неколико година живота наших Комора, прекиданог ратовима, биле су само мучна борба за одржање. После ослобођења пак србијанске су Коморе однекуд испале пасторчад. На њихове се молбе и жалбе није обраћала довољна пажња па и данас, када општа привредна криза треба озбиљно да забрине Владу и кад би ова требала да у солидним Коморама нађе једног стручног тумача, благотворна акција Комора се не помаже довољно.

Члан 121. Закона о Радњама предвиђа за Занатску и Радничку Комору по 6.000 динара државне субвенције, а Индустријској и Трговачкој даје право да могу за своје издржавање разрезати прирез од 1—920/, од непосредног пореза на све индустријске, односно трговачке протоколисане радње. Последња алинеја тога члана додаје да ће се овај прирез купиши уз порез.

(Свестан тога како је тешко прикупљати КОтИзације, нарочито код нових институција, законодавац

је хтео да им помогне да бар тај мали прирез приме сигурно и зато је оптеретио пореске органе да ови уз порез приберу прирез Комора и предаду га овима.

Међутим још у самом почетку та одредба Закона није поштована. На молбу Трговачке Коморе, одмах по њену оснивању, тадањи Министар Финансија је одговорио, да су порески органи и сувише оптерећени својим пословима и не могу да прибирају прирез Комора, а Господин Министар нема ништа против тога да га Коморе саме прибирају. Јасна законска одредба изиграна је у самом почетку и Коморе су остављене самима себи.

Радничка Комора се ослањала на синдикате, Занатска на еснафе, Трговачка на удружења, ма да

је њен положај био тежак, јер је удружења требало стварати. И поред тога што им је Трговачка Комора дала по 109 од прикупљеног приреза, прикупљање није ишло глатко.

Најтежи је пак био положај Индустријске Коморе. Наша је индустрија била тек у зачетку. У многим

окрузима није ни постојала, удружења се према томе нису могла ни образовати и Индустријска Комора била је лишена и тих посредника преко којих би прикупљала прирез.

На тај начин су Коморе морале да ограниче своје буџете на минимум, а према томе и своју активност. По ослобођењу пак, са падом вредности новца, тешкоће су постале веће. Више се није могло ни животарити са истим средствима. Буџет Индустријске Коморе који је до 1919. године представљао 26.500 дин, пење се 1920. на 258.000— да 1923. пређе суму од 450.000 дин.

Одмах по повратку из Француске, где је, узгред буди речено, функционисала задужујући се, Индустријска Комора је покушала да прибере прирез преко Финансијских Управа. Резултат тога покушаја

је био да су јој Финансијске Управе предале за три