Pokret

ПОКРЕТ | 263

пита: ко је од вас, људи Трновљани, без грехаг А свештеник који у његово име долази овоме селу без цркве, ако и хтеде закуцати и донети детету одкуп крштења, место тога стално би на томе месту друма живље подбб свога коња. А једнога јутра, кад је туда јашио, помоли се на вратима колибе жена. Он заустави коња, а Племка приђе свештеничкој руци, пољуби је и погињући главу замоли га да јој уђе и крсти дете. Он обећа да ће доћи и одјаха некој кући да свешта у очи славе. Ту се саветова са сеоским главарима и село хтеде да се Племкино дете зове Немања, јер нема оца. У том крају није било тога имена и бедни људи су мислили да је то име само за оне који немају нешто што други имају. Побожни Манојло са дрвеном ногом кумовао је детету ради севапа. Тако ето и Немања поста Србин, што је село мало удобровољило. Али пуне четири године није завирио нико у ту дашчару, сем што би Радовићи, који узораше цело фирмино земљиште, јер да је то њихова бабовина, на том месту ударали, кунући, плугом у то проклето дрво, те би се за одмарања наслонили на њено бедно прозорче, да попуше лулу, без обзира на то што тамо у куту седи збуњена Племка; и само што би ти Радовићи после допушене луле одпљунули у ту дашчару црну слину, што је одпљуцкују сељаци после дувана.

А једном угледа Племка како се преко пута, пред Остојиним млином, зауставила нека каруца. У њој је седео Гавро Симеуновић, у „сарајским хаљинама“, и његова нова жена, а зауставише се пред млином јер је Гавро знао да ће га кроз оне рупе на бараци видети на томе месту Племка. После оне бруке беше се он одмах настанио у граду да га забораве у селу, те пресвукао и хаљине.

А мали је Немања растао, и кад су му биле три године стаде га мати слати пред дајџу. Дајџа би му тад напунио торбицу потребним стварима, али сам се није никада свраћао његовој мајци.

Само јутрос, ето, добио је од Остоје млинара пуно крило пшенична млива. Племка је неко време не разумевајући гледала ниски кров воденице преко пута, са којег су скоро до земље висили дебели мосури бела леда, те домало опет заборави на све и поново спусти очи. А те спуштене очи Племкине биле су само притворене и под њиним полузатвореним капцима било је пуно мрака и оних црнкастих сенки, варљивих и дубоких, што се виђају под спуштеним полуотвореним капцима тајанствених младих слепица.

Три пут је мали Немања замолио мајку да му меси погачу од млинарева бела брашна и истом га је трећи пут чула. у

Од тога јутра често је млинар дозивао малога

Немању и пунио му кошуљицу пшеничницом, а једнога дана пошаље га мајци са поруком да је зове млинар Остоја. Племка, у великом чуду, потури неуредну косу под убрадач, пређе цесту и стаде пред млин, те назва млинару Бога. Млинар јој Бога прихвати, за здравље је упита, и позва је да уђе у млин и да поседне. Племка све то учини. У млину је шумело. Под широко растављеним даскама стара млина видело се како клокоче и протиче шумна

црна вода, те се чинило да малена воденица по тој црној води путује, путује... И онда млинар Остоја запита њу — изопћеницу бедну и кукавицу црну би ли пошла за њ, његовој Јеленци. Сада она пола-

гано сврати на њ своје очи које су се ретко поди-

зале и позорно га промотри. Онда устаде, приђе млинаревој руци и пољуби је тихо, једва је дотакнувши. То исто рече и Немањи да учини. Тако је била испрошена Племка грешница. Село се узбуни, али млинар Остоја је браздио сам своје бразде и у селу није било зањ ничије речи над његовом. Он је знао шта ради. И пред том женом што му је преко пута живела већ четири године животом гоњене

зверке, што је опколише са свих страна, подиђе га са своје крутости грдан стид. Он, који јој је био најближи комшија, знао је боље од икога испаштање њено, а никад до онога јутра није на њу уопште ни помислио. А онога белог и студеног јутра гологлаво и бедно дете њезино објави му се као чудо, и он као да је тада први пут угледао то дете и ту мајку. Јеленка је сироче без матере, Немања је сироче без оца, зашто да — без обзира на сеоску крутост не доведе једно другом, и зашто да се деца не заволе Немања је крштен по закону, мушко је дете, он ће га посинити, па нека расте и задрузи један

радник више.

Снује тако млинар Остоја пред вратима свога млина једно, а Бог на својим вратима снује друго...

У кући Тврдимића било је још жена, али оне су све биле пуне нејачади, и савивши се свака над своју бешику, тешко су доспевале да разгледају у Јеленкиним немирним рукама шарену рађу. Када уђе Племка под њихов поштени кров, све те жене, у првоме часу, узмакоше нагло корак унатрашке. Али је Племка толико знала угодити, а њен се мали Немања толико свима уклањао, тако у свему свакога слушао, да се догоди најдивније чудо неко, те жене из Тврдимића куће као да напросто заволеше Племку. Стадоше шта више и Остоју наговарати да од Симеуновића тражи њене сандуке.

И. заиста оде Остоја једнога дана са коњем под Гаврину кућу и Гавро му одмах предаде зелене сандуке своје прве жене. Сандуке, које је у оној црној магази од неотварања и запуштености био попао мем. Када их угледа Племка, приђе им, отвори их, и благим неким смешком, у којем као да је било тихог неког надања, стаде она одмах по влажним хаљинама прекопавати и нешто тражити. Била је то једна густо нанизана почелица крупних дуката, отмени накит најбогатијих жена сеоских. Она узе почелицу и понесе је Јеленки, која је непомично седела у једноме куту. Од Јеленкине покојне матере остала је била почелица, али у њој су били много ситнији дукати и ту је почелицу, као и све остало, однела Радојка, која се прва удала. Јеленка је мрачно мислила, да је мати жива, обим би она кћерима подједнако дукате раскитила била. Кад јој се примаче маћеха са почелицом у руци и новим неким лицем које је нечим било обасјано, седела је Јеленка непомично, налактивши се десним лактом о колено, подбрадком у длану.

— Ово је теби Јеленка, учини Племка и пружи јој почелицу.

Јеленка јој трже почелицу из руку и завитла је право у маћехин сандук да звекнуше многи дукати о његов отворен поклопац. Сви се запрепастише, а

Јеленка се опет налакти као пре и као пре узе зу-“

рити у далеки мрачни кут. Остојино лице, вазда тамно румено, порумене још јаче, а онда пребледе. Он дође пред своју кћер, зграби је за оба рамена и погледа јој у очи. Девојка уста пред оцем, али не поникну

главом, него је још јаче, још пркосније узвитла,