Pokret

покрет 295

су везане за материју, те се с њом заједно и распадају. Етика Томина почива на слободи воље, коју он доказује сасвим интелектуалистички. Пошто је човек обдарен разумом, то је у стању да увиди пролазност и ништавност свих земаљских блага. Разумом се човек уздиже над чулношћу, те зато ова није у стању да спута његову вољу. Моћ разума дакле код Томе објашњује и моћ воље. Али баш због ове велике зависности воље од разума, њена је слобода у извесном смислу ограничена, јер она не може тежити за оним што разум позна као зло. Тако се Тома сада јако приближује Сократу, по коме такође све зло потиче из незнања. У природи је разумне воље да тежи за добрим и савршеним, а крајњи циљ те тежње састоји се у посматрању највишег добра = Бога — ма ФШушае еззепНае. Додуше то посматрање Бога постиже се, по Томи, само у загробном животу, а хришћанске врлине: вера, љубав и нада нас припремају за њега.

У тесној вези са временом, у коме је Тома живео, стоје његови погледи на државу, нарочито на њен однос према цркви. Царство и Папство су већ одавно водили борбу, и према тој борби Тома заузима извесан помирљив став — држава има да се стара о земаљским, црква о небеским циљевима ч0века. Али пошто је глава цркве представник Бога на земљи, то му припада и светска власт. Довде је Тома, као што се види, потпуно под утицајем своје околине. Али се сад јавља и други фактор, који је у његовом животу играо такође моћну улогу — Аристотел. Његово учење о држави, као и сва његова филозофија, прожето је Аристотелизмом. И кад се оно доцније ослободило теолошких момената, постало је теоријом, која је имала знатног утицаја на духове западне Европе све до наших дана. Додуше још пре Томе била су позната античка политичка схватања, али се тек преко њега западни свет упознао са значајним Аристотеловим делом о држави. | Човек је за Тому, као и за Аристотела, социјална животиња — апшта! зосјаје. Природни нагон за друштвеним животом испољава се још у породици,

али кулминацију достиже у држави. Пошто је лишен природног оружја, којим располажу животиње, човек надокнађује тај недостатак удруживањем у мање или веће друштвене целине. Али друштвена заједница није просто удруживање телесних снага, њом господари разум. Зато држава нема за задатак да осигура само материјална добра, већ у исто време и морална и интелектуална, дакле једном речју све оно што ми зовемо културом. То се, по Томи, може постићи само

у миру, који почива на сигурности од спољашњих непријатеља и сређеном унутрашњем правном животу. Ради једног и другог потребно је да постоји власт, која ће управљати радом појединаца ради општег добра, Власт потиче из природе самих ствари, а пошто је она ту ради одржавања реда који је сам Бог створио, то она у крајњој инстанцији потиче од Бога. Зато је послушност према властима морална дужност грађана. Пошто власти нису непогрешне, Тома предвиђа шта треба радити и у том случају.

и је респект који он има према властима још увек велики. Према неморалним заповестима власти ваља се понашати пасивно, т. |. не извршивати их; активан отпор, побуну, он не дозвољава. Само у најтежим и сасвим изузетним случајевима, кад владалац постане

тиранином, који ради личне користи шкоди општем

добру, има право народ на самоодбрану, јер је у том случају владалац први који је се побунио против државе. Али ни у овом случају није дозвољено убиство.

Најбољи облик државног уређења је за Тому монархија. Овде се он опет удаљује од свога узора Аристотела, који је у умереној демократији (политија) налазио највише гарантије за нормалан развој државног и друштвеног живота. Ипак и Тома предвиђа извесне мере, које треба да спрече да се монархија не изметне у деспотизам.

Овакво схватање државе значи несумњив напредак према времену у коме је Тома живео и традицији која је онда владала. Под утицајем Августинове теорије о непријатељству између небеске и земаљске државе, сматрало се да је држава, као и свака световна власт, дело ђавола. Тома међутим, и ако је и сам под утицајем теократије, својим гледиштем на државу стоји знатно над својим временом. Он у њој не види последицу прародитељског греха, већ мисли да би она била створена и онда, кад би људи вечито остали у првобитном рајском стању, какво је постојало пре Адамовог греха.

Тако је синтезом хришћанске теологије и Аристотелове филозофије Тома успео да створи филозофско-теолошки систем, који је далеко надмашио све што је Средњи Век у томе погледу дао. Савременици су брзо осетили значај овога човека, а сви једнодушно хвале јасноћу његовог стила и помињу дубок утисак, који је он остављао на своје слушаоце. На Тому се свакако односе одушевљене речи једног савременог песника поводом његовог боравка на двору папе Урбана ГМ.: „Тамо се налази један, који би, и кад би се спалила сва филозофска књижевност, могао пронаћи нову филозофију. Он би зграду филозофије поново подигао, а старе победио чашћу своје науке“. Тако је Тома постао духовни вођа јед-

ног покрета, који и данас у католичкој цркви игра препондерантну улогу. Да оставимо на страну све друге утицаје, па да поменемо само онај, који је он имао на Даншеа. Његова Божанствена Комедија је толико прожета духом Томизма, да познати данашњи историчар схоластике, Клеменс Бајмкер, налази, да се из дела Томиних може саставити „коментар“ за теолошко-филозофска схватања Дантеова.

Али ма колико Тома, схваћен у односу према своме времену, изгледао „најведрија глава и највећи систематичар Средњег Века“, ипак то не може бити разлог да сматрамо, да Томизам и данас може ва= жити као филозофски систем, који је у стању да у облику једне више синтезе доведе у склад резултате савремене науке са већ давно застарелим и преживелим догмама схоластике. Папа Леон ХШ је својом познатом енцикликом „Аејепи Раш“ од 1879, г. прогласио Тому за званичног представника католичке филозофије, и под вођством професора Пезјте-а Мегсјег-а доцнијег кардинала основао на католичком Универзитету у Лувену катедру за томистичку филозофију. Пристанице овог обновљеног Томизма, познате под именом „неосхоластичара“ или „неотомиста“, тврде додуше да њихова филозофија не базира једнострано на Томином учењу, такав Томизам би по мишљењу једног од њих, Француза С!. Веззе-а, био „палеотомизам“. Они чак веле да за њих филозофија није више „апс а феојослае“, већ самостална наука, која постоји „сама себе ради“. Филозофија има да се управља према науци и њеним резултатима, а не наука према филозофији. „Чињенице су чињенице,