Pokret

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 21. и 22.

2 ЈУ АИ О И БЕОГРАД

МИСИЈА БЕОГРАДА

Није их било много али, ипак, било је људи којима је, у оне збуњене дане за време слома непријатеља, туга мутила радост што се повољни догађаји развијају сувише нагло, не дајући времена њима, мислиоцима, да смисле шта треба чинити, или тачније: да мисле о оном што треба смислити, а што су, по њиховом уверењу, баш они позвани да смисле. Времена заиста није било, и зато све што је смишљено, кад је смишљено, показало се, богу хвала, као анахронизам. Тако је било са Женевском Конвенцијом, тако са Упушствима Народног Већа, тако и са некојим Закључиима приликом прокламовања уједињења, 1. децембра 1918. Поменусмо само некоје најкрупније ствари али има и других, не додуше од толике важности, но ипак довољно значајних за илустровање наше аполитичности, или бар аполитичности оне наше политичке класе која даје вођство овем народу. Таква је једна и покушај решења питања Престонице. То питање је, под крај 1918, у некојим ученим главама, постојало. Где да буде, који град да буде Престоница Државе уједињених Срба, Хрвата и Словенаца: то је био проблем који је мучио ове мислиоце, — мучио све дотле док им не сину невероватна мисао, да тај проблем треба схватити 220метријски и, према томе, дати му решење геометријско. Да су, којим случајем, границе ове земље периферија круга, Престоница би јој, по овом решењу, била у центру, али пошто није тако, пошто границе географској карти наше Краљевине дају облик не-

каквог трапезоида, то се и положај Престонице, према томе, померио на једну тачку која се, изгледа, добије овако: повуче се права линија од крајне се-

вероисточне до крајне југозападне тачке државе, затим друга, од крајне северозападне до крајне југоисточне, па где се те две праве секу, у том пресеку, ту је предестинирано место Престонице. А јер је овој геометријској тачки најближе Сарајево, јасно је да је оно богом одређено за политичку Метрополу Срба, Хрвата и Словенаца. Сем тих геометријских услова, ова варош има још једну врлину : од свих наших већих места, она се највише приближује идеалу да, као политички фактор, не значи ништа ни Србима, ни Хрватима, ни Словенцима, ни свима заједно, — 4-то није мала врлина у очима људи који земљу и државу схватају као „геометријско место тачака“. Није, дакле, никакво чудо што је од њих, сасвим озбиљно, дошао предлог да се Шехер-Сарајево изабере или прогласи за Престоницу.

Међутим, Престоница се не изгласава; она се, као и свака способност, намеће и њена супрематија се прима зато што је ту, а не зато што је неко жели или не жели. Ни Србија није Београд ни изабрала ни прогласила, она се, готово са устезањем, помирила са његовим приматом међу српским градовима, јер је по сили прилика тако морала, и ако је то ималои рђавих страна. У истини, није било згодно имати Престоницу, централни нерв државе под ждрелом непријатељских топова али тако је одредила Географија и Историја, и против тога фатума био би бес-

мислен сваки отпор. Историја Београда то је историја слива и равница каквих нема више Европа: Драва, Тиса, Тамиш, Босна, Дрина, Сава, Дунав, Морава, Посавље и Подравље, Мачва, Срем, Колубара, Бачка, Банат, Поморавље, Стиг -— и раскрснице путева, који су артерије комуникација ваљада од када постоји цивилизација на овом континенту. Та се историја не да збрисати, нити њено дејство изменити гласањем и одлукама Скупштина, ма колико суверене оне биле! Као што се не могу изменити ни најплодније територије које је сама природа груписала око Београда. Он је привукао себи Шумадију још пре него што га је она била и освојила, и данас, поред све неповезаности наше земље, само пет година после уједињења, док ни један мост није саграђен и док железничке пруге једва да су доведене на ниво на ком су биле пре него што су ратом искварене или упропаштене, — његово је магнетско поље захватило и Суботицу и Вршац и Осек и Брод, и утицај му се осећа до Јадранских обала. И могу Министарства и Парламенат и сва врховна и подређена надлештва и учрежденија отићи куда хоће: у Дебрц или у Сутјеску ниже Сарајева, на Косово или на Дувнањско поље, или већ где буде хтела неурачунљива фантазија каквих ефемерно надлежних, — главне области наше, главнину народа нашег водиће Београд. Та стварност могла би се изменити само онда ако би било могућно да се за неколико векова вратимо у натраг: да Срби тежиште своје државе пренесу доле на Рашку и Дежеву, Хрвати на Далматинско приморје, па да обоје поново покушамо оно што је у прошлости, на крају крајева, пропало. То је, наравно, апсурд, али само таквим апсурдом, то јест повлачењем у дубину и на западну периферију Балканског полуострва, дакле напуштањем моравских, дунавских, савских, а и босанских области, могло би се постићи, да те области немају пресудну реч у овој држави. И само после тако катастрофалног успеха, могао би се паралисати и утицај жаришта њихова, Београда. Избивши на Дунав и завладавши главним тачкама његовог слива, ми се морамо ту одржати или нас неће бити ни на мору ни на Дунаву. Ту је у модерно доба, наша национална целина била разбијена, и одатле је туђинска „мирна пенетрација“ продирала, у почетку само на запад и југозапад, али ускоро би се упутила и директно југу. Ту капију инвазије морамо затворити, а то се не постизава само физичком силом ! Није, дакле, довољна ни војска ни администрација, ни колонизација, потребно је још нешто више што ће делове сабијати у непробојну целину и гомилу кристалисати у живу нацију. То може само град, према томе, на овим странама, само Београд. У интересу је читавог нашег народа, у интересу је свих племена наших, ма какве погледе имали на заједничку државу, у најпримарнијем интересу, и са гледишта најискључивијег и најсебичнијег — јер, најзад, у питању је одбрана наше заједничке територије не само „у међународно признатим“ него иу

најужним племенским границама — да он буде до-