Pokret

ПОКРЕТ

387

за услугу коју ми је учинио, почео га интимно мрзети јер сам се бојао да ће се историја мог превода некако „сазнати“.

Почнимо од последње. Није истина да сам ја икад и помислио да мрзим Г. Пандуровића. Истина је то да ме је он, пошто нисам усвојко његове исправке и његову колико излишну толико некомпетентну колаборацију на мојим преводима, почео не само интимно мрзети него и јавно нападати и грдити. Г. Пандуровић само на један баналан и простачки начин подмеће мени своје и интимне и јавне осећаје. Још мање је истина да сам ја то чинио, јер сам се бојао да се историја мога 1921. штампаног превода „Отела“ некако не сазна. А нисам се ја ту ничега бојао из простог разлога, што нисам имао чега да се бојим, јер нема ту никакве историје, коју шреба или која се може сакрити. Постоји мој штампани текст „Отела“, постоји у Позоришту текст „Отела“ преписан по мом рукопису са свима исправкама Г. Пандуровића, онако како ге он дао да се у Позоришту препише. Постоји даље мој раније штампан текст „Отела“ у издању Матице Српске још 1908. год. Али постоји, на несрећу Г. Пандуровића још нешто, што се лако могло изгубити или затурити као непотребно после "штампаног текста „Отела“ 1921. на што је он вероватно и рачунао. Постоје, наиме, у мојим рукама, случајем или вољом неумитне правде, сачувани читави листови од два примерка онога мог Матичиног „Отела“ из 1908. г. на којима сам радио своје исправке, пре него што сам преписао и редиговао свој нови текст. Јер је природно било да ми је тај ранији превод, и ако рађен до душе још у мом ђачком добу, те пун свакојаких недостатака, но доцније чешће пута загледан, прегледан и поправљен, да ми је велим, тај мој ранији текст од 1908. послужио за основу мог новог превода. На тим, сада међу артијама нађеним листовима, има их разних, чистијих, ишараних многобројним исправкама, варијантама и т. д. писаним мојом руком, негде оловком негде мастилом, како сам кад стигао да које место прегледам и поправим. И ево, ја сам против празних тврдњи Г. П, са тих листова тога првог концешиа мога новог текста „Отела“, прегледао, без икаквог нарочитог избора, неколико најмаркантнијих места, Отелових и Јагових говора, и — лажљивост Г. [1 —а морала би запањити и њега самог, када би то било могућно. Наравно да сам ради упоређења изузео из позоришне архиве и позоришни одн. Г. Пандуровићев текст, и показало ми се, што је и морало доћи: да су Г. Пандуровићеви појмови о својини у стилу познате формуле: што је твоје то је и моје; показало се, да је Г. П. прогласио најпре мој текст својим и онда још мисли да може тврдити да сам се ја на недозвољен начин служио његовим текстом, па, из страха да се то не дозна, почео га мрзети, Показало се, даље не само да Г. П. није исправио више од половине мојих стихова, него да је само на врло малом броју стихова правио неке често минималне измене, које стоје додуше у позоришном тексту али их нема у моме 1921. штампаном „Отелу“,

Ја ћу резултате својих поређења, рађених са-

весно, стих по стих, у кратко изложити овде. Овај“

материјал могу сваком компетентном суду или анкети ставити на увиђај. Ја сам прегледао ред по ред у позоришном

тексту, у концепту на оним листовима Матичиног издања, и у штампаном тексту 1921. следећа места:

Велики говор „Отелов“ у УМ чину пред убиство Дездемоне („То је узрок, то је узрок, душо“ — стр. 103 изд. 1908., 115 изд. 1921.); Отелово казивање о пореклу фаталног рупца („Тај рубац је дала мојој матери“ стр. 71 одн. 80); Отелов говор: „Да небо хтеде да ме куша бедом“ (стр. 86. одн. 100); Отел:в претпоследњи велики говор: „Погле, имам оружја“ (стр. 112, одн. 130). Јагов говор: „Тако мог луду правим мојом кесом“ (стр. 27); Отелову заклетву: „Никада, Јаго, Ко море понтијско“ (стр. 68 одн. 76) Отелово Збогом војсци (стр. 65 одн. 72); Јагов говор на свршетку [| чина: „Јадан је онај ко нема стрпљења“ (стр. 90 одн. 54); и Јагов монолог: „Па ко то каже да играм ниткова“ (стр. 49 одн. 53). Укупно преко 160 стихова.

Морам одмах признати да сам био сам изненађен нашавши у толиком броју стихова несразмерно много мањи број измена у самом позоришном тексту него што сам и сам очекивао. По Г. Пандуровићевој тврдњи требало би ту да има преко 830 стихова (више од половин:!|) радикално измењених, а ја нисам нашао ни 8 стихова осетније измењених. Све остале измене су: замена једне речи другом, једва у два три случаја бољом, обично гором; промена у реду речи; измена граматичких 06лика, изостављене речи ради промене стиха и сл. Све остало, цео иначе позоришни текст је од стиха до стиха верно преписиван са мог текста изашлог из оног мог концепта на листовима Матичиног издања.

Навешћу само неке примере Г. Пандуровићевих радикалних измена: не желим (место нећу), пролијем крв (м. проливам), ах ти (м. о ти!), умела да чита (м. могла чичати), на моју главу (м. на моју голу главу), наде све (м. све ми наде), негде (м. ма где), где ми ил (м. где ил ми), млади и намрачи (м. млад и намрчи), ратник (м. војник), далеки (м. најдаљи, последњи), доба (м. дана), чији (м. ком аа!. ро55.), тела сласт опробо њеног (м. пробао сласт тела њена), удес (м. срећу), наточи уво отровом (м. напуни отрова у уво). И томе сличне. Сем три или четири речи ни једна ни од тих ситних и безначајних исправака не налази се у мом штампаном тексту, који је или остао на речима мога концепта или има моје независне исправке, т. ј. разлике у тексту којих нема у позоришном тексту. Мојих исправака има и несравњено више и крупнијих, а све су у циљу приближавања оригиналу. Тако је на пр. у наведеном Отеловом говору: „То је узрок!“ у позоришном тексту као још у мом Матичином тексту остао стих: Угаси жижак, па онда живот твој! У тексту 1921. стоји: Угаси светлост, па онда угаси светлост, према оригиналу: Ри! ошЕ ће Поћг апа Фћеп риг ош Те Џоћг. Разлоге за моју доцнију верзију нећу овде износити.

Међу исправкама Г. Пандуровића приметио сам неке које су директно кварење текста и смисла, као по правилу: у колико већа исправка у толико - гора. Навешћу и од тих неке. Врачара која је дала Отеловој матери фатални рубац била је вешта и по Г. Пандуровићу умела је чак да чита свету мисли, Ја сам казао: могла је скоро читати мисли. Оригинал каже ле соша штозе теаа те 'опрћг ој реор!е. Дакле није: умела чак, него једва могла скоро. Била је толико вешта да је скоро мо-