Pokret

392

покрет Е

клеветајући ме чак без и најмањег трага од каквог доказа, за поступке који су толико далеко од мене и мог рада као што је књижевно поштење далеко од Г. Пандуровића. И сад он, који је без најосновнијег знања енглеског језика, без појма о тешко ћама интерпретације Шекспира, на туђем знању и дугогодишњем раду, на лак али недозвољен начин покушао да стекне име и дође до части преводиоца Шекспира и „Хамлета“, он се на један јединствен начин дрскости усуђује да сумњичи саму савесност и солидност мог рада, коме су савесност и солидност били од увек изван сваке сумње и код самих противника, ма како да је мој рад иначе цењен. У светској литератури није било, па није, до сад,

НОВИНЕ И

Нема сумње. Новинарство, као обрт, почиње рапидно да се диже и у нашој средини. Ми смо, додуше, још далеко од тога да би наше новине, у техничком погледу, могле да се пореде са новинама великих народа у Европи и Америци, али је јасно да смо на том пољу јавног рада, што се техвике тиче, отишли један корак унапред. Наши новинари труде се очигледно да свој рад куд и камо европејишу и да га, формално, удесе према обрасцима и методама својих професионалних колега с овеи с оне стране Океана. У томе им, рекло би се, иде на руку И читалачка публика којој је „новина“, већ по нај новијем склопу свог менталитета, постала једна неизоставна потреба. Данашња публика воли нарочито да у свом јутарњем листу, у успелој карикатури, нађе синтезу политичке ситуације, или одјек латентне мисли овог ил оног политичког човека. ·

У осталом, данашњем живљем новинарском раду код нас даје маха не само порасла публика радозналих читалаца, него и читава народна интелигенција; дају му маха људи од пера из свију области јавног рада, који постадоше више или мање, сви новинари.

ПИ

ВИЛКО"ГЕЦАН

ни у нашој литератури било примера веће бестидности. -

Али ја стајем овде. Ја сам изнео истину, и доказе оног што сам изнео у мојој Историји Г. Пандуровићевог превода „Хамлета“. Г. Пандуровићу остављам то задовољство да се вежба у изналажену нових неистина, у подизању нових клевета и у просипању нових грдњи и увреда.

Г. Пандуровић је изгубио право не само на моје сажаљење, него и на моје презрење. Сажаљење своје које је он мени упутио, нека боље адресује управи С. К. Задруге. Мислим да ће тамо имати разлога да га приме. ;

Др. Свет. Стефановић

Данас је по мало журналист и књижевник, и научник, и уметник, и политичар, и банкар, и обртвик и ратник.

Но ја имам намеру да овде говорим само о новинарима по „занату“, или, ако се тај израз неком чини неприкладан, о новинарима по „позиву“. У самој ствари, појмови „позив“ и „занат“ — ма да нису синоними — не сматрају се више, у културном свету, као нешто сасвим различно, или чак супротно, као на пример појмови „уметност“ и „обрт“. Поштеном човеку није данас никаква срамота да од свог позива живи, као што занатлија живи од свог заната; о зазору и срамоти може да буде реч тек онда, кад човек свој позив преобрати у безобзирно врело тековине, Т. |. кад он привидну дцељ свога напрезања претвори у средство за постизавање смерова скроз и скроз егоистичких. Ово важи нарочито на пољу

науке, која не губи ниуколико од своје важности и озбиљности зато што њени гајитељи данас рачунају и на неку непосредну, материјалну награду. Важност и озбиљност науке страдају тек онда, кад људи од науке, из себичних побуда, стављају у промет дела ненаучна или чак тенденциозна.

Ни новинарима нико не може замерити што они, понајвише, свој позив врше уз адекватну награду, онако исто“ као што наставници држе часове, а свештеници служе „олтару Божјем“. Али новинар, ако је честит човек, не сме никад заборавити да је његов посао на првом месту једна социјална и национална мисија, па тек онда занат, тек онда лични обрт.

У нас, међутим, још многи мисле да се новинарски посао може да тера -као неки „саопе-рап“, и да се за то не захтева никаква нарочито вештина. Као што сваки наш човек мора да зна српски зато што је тај језик“ усисао на мајчиној дојци, тако је исто — мисли се — за издавање новина довољна добра воља и субјективно уверење о свом богоданом патриотизму. Зашто човек не би летео, кад му је Бог дао крила2 Зашто Х. или У. не би могао бити новинар, кад се он годинама за тај посао спремао читајући, рецимо, „Јутро“ или „Вечер“, „Мале“ или „Велике Новине“> Колико их је, међутим, који су се за новинарску кариеру спремали читајући дела једног Армана Карела, једног Жирардена, једног Адисона, једног Аксакова, једног Бернеа> Новинарски занат се не учи на универзитетима, али та слободна уметност претпоставља у оних који се њоме баве

таквих особина, каквих је тешко наћи и код људи

БИТКА АМАЗОНКИ који прођоше и кроз највеће школе.