Pokret

394

Отуда код нас толике мудре књиге и новинарске

расправе које нико не чита и које су познате само

по својим насловима. Читаоци новина, то су огромном већином људи

ужурбани и запослени, велика деца коју ваља знати привлачити занимљивошћу предмета и агилношћу стила. Ето зашто новинар не може данас да буде прости растуривач наштампаних новости, тералац заната који мрчи хартију „ради хлеба насушнога“, већ он мора да је уједно човек од позива и човек од укуса.

Кнез Бизмарк, који је и сам био одличан новинар, обарао се често у немачком парламенту на „брбљавце који у новинама заводе јавно мишљење“; али је он ту јамачно имао у виду велику масу ускокновинара, људе наиме, који се на журналистику бацише у недостатку другог заната, и који новинарству само руше углед. Озбиљне и веште новинаре је он, напротив, много уважавао и њихову сарадњу тражио. Тако исто и велики италијански министар Кавур, који је, као новинар, непрестано утицао на јавно мишљење своје отаџбине. Нећу ни да говорим о Енглеској, у којој штампа врши од увек најплеменитију задаћу у јавном животу. У тој земљи је, прошлога века, један опскуран новинар, јеврејин Дизраели, потоњи лорд Биконсфилд, могао да постане вођ (Јеадег) најпоносније аристокрације на свету. А и данас су на челу великих енглеских новина само људи солидна гласа и опробане способности. Растворите макар које од великих езглеских новина и ревија, и ви ћете не ретко у њима наићи на чланке са потписом људи

који воде пресудну реч у савременој политици, или

покрет

који успешно раде на пољу науке. Огромни развитак и велика моћ енглеске штампе нагони често и саме државнике да зачас сађу са беседничке трибуне, те да се лате новинарског пера и умешају у дебате јавног мишљења. Па не само пдлитичари и научници, него и чисте крви књижевници, као један Уелс, један Галзворди или један Радјард Киплинг, јављају се често као новинари и узимају учешће у расправљању савремених питања. За последњег великог рата пратио је Киплинг Енглеску војску по фландријском фронту, и отуда слао ратне извештаје домаћој штампи. Разуме се да би неправедно било правити каква поређења између енглеских и континенталних прилика у погледу јавне штампе. То би пак најмање умесно и оправдано било онда, кад је реч о културним полетарцима, као што смо уопште ми, мали народи на Балкану. Где још нема ни једног листа или часописа који би се штампао у више од 50.000 примерака, ту би управо смешно било захтевати журнадистику каква је она у којој се рађају и успевају један Пашу Метог и један АТепаешт. Но зко не можемо да се, на новинарском пољу, с великим народима такмичимо у полету, а оно бисмо барем могли да од њих научимо како се у културном свету схваћа новинарски позив, како се у њему врши новинарски занат. То би сазнање било за нас од велике користи; “ оно би, ако ништа друго, помогло да се у неколико поправе не баш најлепши полемички обичаји који данас у нашој штампи владају; помогло би, нарочито, да се куд и камо поправи наш новинарски стил и

наш новинарски укус. Марка Цар.

УЗРРЕДНЕ ОАБЕЛЕКЕ

ПОГЛЕДИ У СЕБЕ

Сазнајем туђу мисао као рођену, немиран што је сам не изрекох, и осећам је корениту и плодну у себи.

Поглед ми најоштрије продре у ствар доселе њиме недирнуту: где први пут не просвирах стрелицом, други пут се она иступила.

Истовремени хитци кроз мозак: рађање мисли, светло и тренутно. После тога успомена, накинђурена и замућена мозгањем.

Призива ме оно чијим додиром, предосећам, у мени синуће мисао. Коликогод постојања, толико призива; али авај, ретки су тренутци кад је ухо будно да их чује.

Где живим све нови корени продиру из мене у бића, и живот ми бива све богатијим соковима околине. Наједном призив: по планини на видику, по води у току, по тици у лету. И одазовем се почупав драге корене. Тешка туга растанка вуче се за мном као сенка.

Деси се високо узлетим мишљу, али се расплине као прамен облака, а доле остане трунка. Шта је онда прави узлет2 — Не полазити непозван. Благо ономе ко има уха за тајанствени позив одозго! Гада се узлеће целим ја.

Од туге завршетка патим: са болним освртом за собом остављам јасно виђена неумења, у позном сазнању бољега. Ко зна, на крају, да кроз лудило растанка, у магновењу не сажмем и најбоље про-

живим цео свој живот.

Што сам тешње уткан и чвршће прирастао за тле света, глава ми све смелије стреми у висину, и знам спроводник сем нечега што је извором и даљим смером изван мене. Кад сам себи будем сврха, ето знака да постах излишним чланом света. |

Незвана засветли у мени радост као муња пред непогоду. Предосећам чему претходи и неумерено уживам је, да ми се што јаче уреже и да, кад стрмекнем, кроз таму бола и даље завитлава у памћењу као светли бич. Свему своје видело.

Пре дела помолим се за чистоту и храброст и додам: и да ми пут непроходан буде тешкоћама, јер знам, на томе темељу најчвршће се гради; и знам, ко је заузео град; зидови рођеном крвљу попрскани, бране га.

Кад мишљу бежим од нечега, увек ударим кружним путем, те што даље с једне, то ближе „с друге стране.

Коју саможивост желим себиг — Кад је бол

у мени да се расплине светом и благо додирне свакога; кад радост, да се у ватрену куглу згусне и зрачи свему и свакому; и штогод живот у мени заметне драгоценог да могу подарити, и дарежљивост

моја да заруди светом.

Што с љубављу видим, моје је; што имам доброга, даћу радо коме ће бити још боље. јер што постоји, остварило се и откинуло, те колико мени толико и другом припада. Али одрекнем ли се оног што желим, одсећићу најбољи комад себе.