Pokret

покрет

одучи, — али, ипак, и он, кад год жели да га људи разумеју и да га озбиљно узимају, говори о „међународно признатим границама“. Дакле, прима их и признаје и он. Уосталом могао би их само речима одрицати, и само из неурачунљивог ината померати. Јер свако померањг не би секло само зграду ове државе, према којој Хрватска Републиканска Сељачка Странка још и може бити индифирентна, — него и живо тело хрватског племена.

Можемо, према томе, остати, и у интересу нам је да останемо, солидарни са демократијама у западној Европи, па ће и наш нови Министар Спољних Послова бити у стању да испуни своје обећање: да ће се „старати да што јаче подвуче солидарност циљева наше националне политике са успехом демократске ствари“. Само од тога „подвлачења“ не треба очекивати бог зна шта. Ово напоменусмо зато што се сећамо да је странкама које данас имају управу земље у својим рукама, раније, политика наше државе изгледала скупа, непрактична и недовољно демократска. Истина је, међутим, само то, да она није могла увек подвлачити солидарност циљева „са успехом демократске ствари у Европи“. Јер, као што се зна, било је момената кад би такво подвлачење изгледало можда и рискантно, али-у сваком случају ванредно скупо и нимало не опортуно. А и данас, надамо се, наша држава, поред свих симпатија за демократску ствар у Европи, неће те своје симпатије испољавати и тамо где би то могло имати дејство провокације. Са фашистичком Италијом, на пример, тражићемо, вероватно, солидарност на сасвим другом терену, а не у успеху демократске ствари, за коју Г. Мусолини није много одушевљен. И код евентуалне обнове односа са Русијом неће нам баш ништа користити што је наша земља „од почетка свога представница и заточница демократскога принципа у

овом крају света“, и зато ћемо о том представништву и заточништву ћутати. Јер наша земља нема амбиција да буде шампион демократских принципа и тамо где за те принципе треба подносити жртве. За такве подвиге ми смо слаби, и мирне хуше их препуштамо другима, јачима и моћнијима. И кад ти јачи и моћнији дигну крсташке ратове за свету ствар демократије, ми ћемо им — желети победу. Данас, они не показују воље за то. Пре годину дана оборен је једном дворском завером Стамболијски, а његова странка, у којој је несумњиво била огромна већина бугарских сељака, дакле бугарског народа, изложена је терору једног дивљачког режима. И тај режим нашао је заштитнике у некојим видним представницима енглеске Радничке странке, од којих је један и члан Мак Доналдова кабинета. Као што се види, успех демократске ствари у Европи демократија у Бугарској није осетила. Слична је судбина демократије у Маџарској: Хортијеву диктатуру и његов режим „белог терора“ није ни приметио онај „демократски вал“, који је, вели се, опет захватио западне земље. Поуздано је да ни према судбини наше демократије, то јест према судбини наше земље, европска демократија не би била мање индифирентна него што се показала према демократији Бугарске и Маџарске. Али ову земљу су и одржале, и држе је и данас, далеко јаче силе него што је „солидарност циљева наше националне политике са успехом демократске ствари у Европи“. И те силе дужност нам је да развијамо и јачамо. Солидарност ће можда бити сила будућности, но дотле треба живети. За сада наша солидарност са евролском демократијом ограничава се на ово: она хоће мир, и ми га хоћемо; она хоће сређење поратног хаоса, и наш је то циљ: — за једну реалну и успешну кооперацију то је довољно и доста. И с тим се треба задовољита, јер све

што је изнад тога од зла је, — како каже Свето Писмо.

ЖЕЉЕ И СНОВИ

(ПСИХОАНАЛИТИЧКА ТЕОРИЈА СНОВА)

Људи се обично колебају између две супротности: или прецењују или подцењују значај својих снова. И док једни у сну придају човечијем духу много веће способности од оних што их он може имати у будном стању, дотле други налазе да наш душевни живот за време сна има врло много сличности са животом умоболних, те је према томе само израз смањених и ослабљених психичких способности, интелектуалних као и моралних. Између ове две супротности није тако. лако определити се и ако је наука ближа другом него првом схватању. Психологија је до скора готово све своје напоре концентрисала на будан психички живот, док су снови обично били сасвим занемарени и само узгред сасвим површно помињани. Ово је погрешно већ и зато што ми :// живота проводимо спавајући. Додуше питање, да ли ми увек кад спавамо у исто време и сањамо, није још решено, али је највероват«ије да велики део спавања проводимо сањајући, само се највећи део снова одмах заборави, те тако постаје илузија као да смо читаве ноћи провели без икаквих снова.

Није мали број питања на која психологија снова треба да одговори. Зашто се у сну утисци тако погрешно схватају, те нам откуцаји зидног сата изгледају као грмљавина или пуцњава топоваг Зашто се

у сновима каткад сећамо давних доживљаја, који нам у будном стању никад не падају на ум те изгледа да смо их сасвим заборавили» Ми ћемо ову интересантну чињеницу објаснити једним примером. Маркиз 4" Негуеу де Зате-Пепз наводи овај случај „ја сањам једне ноћи да видим једну младу жену златне косе да разговара са мојом сестром... У сну ми она изгледа сасвим позната; чак ми се чини као да сам је више пута виђао. Затим се пробудим, и ово лице, чија је слика била још жива преда меом, изгледа ми сад сасвим непознато. После заспим и опет се понови иста визија... Приближим се (у сну) младој жени и упитам је да ли нисам већ имао задовољство да је сретнем. — „Дабогме, одговори ми она, сећате ли се морског купатила, у Порнику“. Ове су ме речи изненадиле. Нагло се пробудим, и сад се сасвим добро сећах околности под којима је постала ова љупка успомена“.!' Навели смо овај пример необичног памћења у сну, јер он има извесне везе са нашим доцнијим излагањима.

Али од свих проблема, које психологија снова

има да реши, најинтересантнији је свакако онај који ' Цитирано код М. Мазејн е, Те Зошптен еб [65 Кеуез стр. 282.