Pokret

ЗО _ покрРЕТ

то значило. Сви филмови који су донесени у нашу земљу не долазе, на жалост, шраво у Београд; месецима они иду кроз биоскопе других вароши; у Загребу, (Сарајеву, чак Земуну, сви се филмови раније дају него (у престоници и тек последњих месеци догодило се да смо добили неколико немачких и адгериканских филмова, који шиоу били старији од тодину дана. Ми, дакле, не можемо дати тачну листу филмова, који ће се ове сезоне приказивати у београдским салама: не можемо Чак да тврдимо за све филмове, који ће овде бити споменути, да ће се давати између септембра 1924. п јула 1925., јер се може сл неким десити да остане за други септембар, као што се десило са Дугласовим „Робин Худом“, који је један биоскоп обећавао за пролеће ове године. Али за, све ове филмове тврди се, да су их атенције донеле у нашту земљу, чак се говори, који бу их биоскопи резервисали за прво приказивање, и ми желимо да дамо публици податке о тим филмовивга,

Разуме се, то чинимо чисто информативно. У оцену филмова не можемо улазити. На рекламерске чланке, које доносе страни кинематографски часолиси (из патриотских побуда. или тртовачких разлога, или тросто зато што њихови рецензенти имају рђав укус) не можемо се ослонити; није нам се једном десило да смо гледали неки врло хваљен филм и да смо видели да. је врло слаб. Оно, дакле, што будемо мислили о овим филмовима рећи ћемо кад их будемо видели; засад ћемо ианети само оно што знамо.

РОБИН ХУД

1. јануара 1922. године Дуглас Фербанке је дошао «на идеју да прилагоди за филм историју Робин Худа а 14. августа посте године у Беверлеј- Хилсу лпуштан је први пут потпуно израђен филм са дефинитивно редигованим поднасловима. Од тог времена свега четири месеца се снимало, а остало време је било употребљено за припреме. Дуглас је хтео да филм у коме он крепра личност јунака, коме се још од детињства, дивио, буде грандиозан, и припреме су биле велике. Три месеца. је Џон Фербанкс, брат Дугласов, градио декоре на терену купљеном због тог филма у близини Санта Монике, Мичел ЈЛејсн, ангажован да изради нацрте за 2000 костима, тражио је инспирацију на старим естампама, а Дуглас се вежбао у извођењу акробатоких вештина. Кад су лосле три месеца пет стотина радника под уушравом Џона Фербашкса завршили замак Ричарда Лавовог Орца п прад Нотингем, почело је снимање. Дик Росон, главни режисер ш Алан Дуан, режисер маса, почели су са сценама гомила у којима је учествовало преко 2000 фитураната (2564 тачно, како тврде амерички листови). Мало доцније, Дуглас Фербанке је почео и сам да ради. Већи број сцена снимљен је на терену код Санта Монике, „ентеријери“ сви, а од „екстеријера“, они који су се догађали у Нотинтему и пред Ричардовим замком. За друге екстеријере била су потребна путовања: шрво у Вердуго-Вудленде, да би се снимиле сцене бегства Леди Марион Фицвалтер у манастир, друто у Калабасас, треће у Санта Монику и четврто у Лебек (тде америчке компаније снимају „сцене из Сахаре“), где су рађени призори из Крсташких Ратова. Сваке вечери све сцене дотле снимљене пуштане су пред Дугласом и његовим сарадницима, и тек пошто је скратио филм на половину првобитне дужине и овео број поднаслова на 224, Дуглас је прогласио филм за готов.

Главни партнери Дутласови били су Енајд Бенет п Пол Дикеј. Сам Дуглас игра две улоге: грофа Хандингтона п Розин Худа. Главни апаратер био је Артур Едисон.

Филм је имао много успеха код америчке и француске публике; вероватно је да ће имати и код наше, која воли Дугласа. Фербанкса. 5

ТОЧАК

Француски филм „Точак“ (издање „Тате-Конзорцијума“) скоријег је датума: први пут је приказиван фебруара 1994.. Тада се појавио у дефинитивном облику, али је рађен, преправљап и мењан шуне три године. Абел Гане, режисер, хтео је да да нешто савршено; и сами француски критичари већином су нашли да му то није успело, али су се сложили у томе, да је „Точак“ шипак дело које ће више него све француске продукције пре њега прославити француски филм. Стављају га поред „Жеослена“ (пишто нам, пошто смо видели „Мослена , не изгледа као најбоља препорука), а име Абел Ганса помињу поред Грифитовог. Али овоме реживеру итал пребацују многе ствари.

Прва и највећа замерка је да је филм сувише дугачак. Ганс је претерао ју анализирању ситуаштја ги жаралтера, тлаљвпих јунака; хтео је да створи (нешто грандтозно, дубоко, префињено, за елиту а дао је филм, који брзо замара. Сем тога има и погрешака у развијању саме интриге, чак и нешто фђавог укуса: меке су сцене дате колорисане (и. пр. рулеа обојена црвено, кавино у Шамонну жут а иза њега плаво жебо

и т. д). Многе погрешке су временом поправљене, скраћен, али су многе мане ипак остале.

Сиже „Точка“ је, укратко шепричан, овај: Возовођа Оизиф узима плод своје једну девојчицу, Норму, и цео свет верује да му је она кћи. Норма. постаје девојка, Сизиф се заљусљује у њу и остаје љубоморан на свог сина, који најзад дознаје, да му норма није сестра. После трагичних сцена, између та три тлавна јунака комада, Норма полази за једног вишег чиновника жељезничког друштва, Г. де Ерсана. Она. је несрећна у браку и Ели, Сизифов син, то зна. Између та два, човека долази до борбе, у којој обојица налазе смрт. Норма, се враћа Сизифу, који је ослепео и негује га до дана кад несрећни возовођа умире То је све. Али су главне сцене, кажу, тако мајсторски режиране п игране да је „Точак“ један од најузбудљивијих француских филмова,

Сизифа лтра локојни 'Северен-Маре, први филмеки гљумац коме је подипнут споменик; улога, Сизифа му је најбоља улога коју је креирао. Елша игра. Габриел де Гравон, Г. де Ерсана. Пјер Мањие, Норму Енглескиња Иви Клоз, Поред њих већу улогу има још и Сергије Теров (улога жељезничара. Машфера). Режисеру је помагао у раду француски песник Блез

Сандра. КЕНИТОМАРК

И „Кенигемарк“ је продукција. „Пате-Конзорциума“. Рађен је по истоименом роману Пјера Беноа а режирао га Леонс Пере. Онимање филма трајало је од августа 1922. до краја прошле године. У главним улогама: Игета, Дифло (велика кнегиња Аурора), Марчиа Капри (Мелувина фон Графенфрид), кнегиња Колчакиз (грофица Платен), Жак Катлен, кора знамо из филмова Марсел ЈЛЕрбјеа (Раул Вињерт), Жорж Волтје (кнез Фридрих), Св. Петровић (поручник фон-Хатен) Вермоајал, кога жмо видели у „Матеји Сандорфу“ (Отрис Бек) и други,

Натоменимо да овај филм ни У једној земљи где је до сада даван (подразумевајући ту и саму Француску) није довољно лепо примљен од публике.

филм је

МАО ЈЕ

Овај немачки филм, поред „Нибелунга“ најграндлознији филм израђен ове године, израђен је у огромном хангару у Штакену из кога су до данас изатти „Фредерикуе Реке“, „Злочин и Казна“ и „Царство Мрака“. Тај хангар, у коме је некада стајао један немачки цепелин, а који је сада један немачки индустријалац шретворио ју кинематографски студио дугачак је 265 метара, штрок 45 а висок 50. Све је смештено у њему: канцеларије, облачионице, магацини, радионице у којима се праве декори, сале где се снима. — (Све се у њему онима; сви екстеријери за. Инри рађени су у његовој унутрашњости, међу декорима.

„Инри“ је режирао Робер Вине, режисер „Кабинета локтора Калигарија“. У главним улогама. су најбољи глумци: Рус Гриторије Хмара (Христос), Хени Портен (Марија), Аста Нилзен (Марија-Магдалшена), Вернер Краус (Понтије Пилат), Александер Гранах (Јуда), Емануел Рајхер (Кајафа). А

КРОЗ БЕОГРАДСКЕ БИОСКОПЕ Последњих година имали смо обично у току лета мртву сезону по биоскопима; важније догађаје представљале су само репризе успелих филмова. Ове године имамо п премијере већином америчких филмова, који и ако нису последња реч кино-уметности ипак ва нас нису ни сувише стари. Де. били смо овог лета мало застарелу али свакако атнтересантну

„тродукцију Ме Миреј и ПШриштиле Дин. Сем успелих реприза,

„Петра. Великог“, „Трагедије Љубави“ и „Содоме и Гоморе“, Дакле немачких и Саксиних филмова, истичу се нарочито филмови „Девојка на дражби“ и „Мулен Руж“ са Ме Миреј н Рудолфом Валентином, „ЈБуби или уби“ еа Пришчалом Дин ш Хербертом Равилооном и „Само једна ноћ“ са Кармелом Миерс и Род. Валентином.

У „Мулен Руж-у“ наивна псторија једног гротескнор хохштаплераја једне наивне девојке нашла је фину интерпретаторку у лицу Ме Миреј; Валентино одлично кремра сина једног скоројевића а карактерни типови у рукама Греебта и Џонсона права су ремек дела. Цео сиже проткан је ведрим хумором Јенки-а и то му даје нарочиту привлачност,

У филму „Љуби шли уби“ Пришчила Дин креира својом познатом снатом и привлачношћу улогу сироте Евојке, која се провлачи кроз живот, док Равилсон са својим ведрим и изразитим лицем и са симпатичним 'осмејком птра млада човека који се од обичног лопова диже до поштена човека; љубавна сцена на крају између њега и Пришчиле Дин не заборавља се лако. Хари Картер и Ален створили су у својим типовима шросто праву инкарнацију покварености,

_ Све горе наведене филмове видели смо код „Витаскопа“ гле је био и филм „Коју жену“ такође са Пришчилом