Pokret

100

ПОКРЕТ

— Зашто сте такн нерасположени» — упита

старајући се да не буде нежна, млађа девојка. — Зашто, госпођице» Зато што сам заборавио

у оном класичном граду своја дугмета за маншете. — А то вам је био драг поклон од некога 2 — упита заинтересована. ·

(Он се осмехну снисходљиво.

— Не, госпођице, та сам дугмета сам себи поклонио.

— Мора да су лепа» — упита она ведрије.

— Сасвим скромна сребрна дугмета. Лепа. Ружна не бих могао волети.

— Сребрна» Скупа»

— Ах не, — рече он мало, мало презриво. Скупа, јер их волим. Да, — помисли госпођица — да су му нека

успомена то би било банално. И с мало гордости и мало осмеха помисли: оригиналан дечко.

— Да је он чуо шта је помислила, било би му мило и била би му још милија. Јер данас човек ништа више на свету не жели него да буде оригиналан. И кад једаред не буде истих људи, кад сваки појединац буде оригиналитет за себе, тек онда ће бити забавно на овој куглици земљиној и

у речнику се више неће налазити реч досада.

Сутрадан је једна познаница тражила по це лој лађи две црномањасте госпођице, две пријатељице, готово две сестре и није их налазила. Нису биле ни у кабини, ни у салону, ни на палуби. Она се попе на кров лађе и, тражећи њих, наиђе на професора са обријаном главом и са наочарима, или боље, краткоће ради, на оригиналног професора. Обрадова се, јер је била убеђена да је и њих нашла. Љуто се преварила: оригинални човек је био у друштву других дама и нешто се препирао са једном

сасвим белом и сасвим плавом младом колегиницом. ___ Господине докторе, — упита користећи се

једним малом паузом пријатељица црних госпођица

—_ да ли знате где су моје другарице»

— Не знам, госпођице — одговори он љубазно. — Нисте их уопште видели на пароброду

— Нисам — рече предусретљиво.

— Ваљда нису остале у граду"

— Казале су да ће аћи — одговори он још љубазније.

Не треба никако заборавити ту његову јаку карактеристичну црту: он је уопште човек врло

љубазан и према онима којима одговара на нападе и према онима који га хвале, и према мушкарцима и према женама, према њима нарочито. Врло је вероватно да тај човек никад у живогу није ни према коме био нељубазан, осим можда по који пут у својој кући где је уосталом човек сигуран да ће бити вољен и кад буде мало природнији, Госпођица оде да се распитује за своје при: јатељице, а он остаде да настави разговор са плавом младом госпођицом која је увек и на сваком месту, па и на крову пароброда, била дама. Ради самих посматрача годило је човеку да се са њом препире. То је било естетично у оба смисла.

_ гледало је за даље посматраче који су чули само | његов нежан глас да он и са њом кокетира, али то

Из-

је само тако изгледало. Истина, она је била потпуно дама, али она је била бела и плава и она је француски научила у Београду. (Он је с њом говорио српски. Није нимало изгледало да и она с њим кокетира, јер се она баш старала да му каже грубе ствари.

Пошто је сазнала причу са дугметима, казала

му је да се прави оригиналан, а то је доста да један човек не престане да се препире са једном дамом, али да сасвим изгуби вољу да јој се удвара. Наиме, они су се знали из детињства и то је много кварило чар илузија. Он се радо сећао дечаштва и подсећао њу како је у краткој сукњици и беле косе шетала увек са једном великом и пуно старијом другарицом у коју је он у другом разреду гимназије био заљубљен.

—- Увек сте били уображени — рече му она смело, али смејући се. — Да знате како сте изгледели смешни и укрућени. Хтели сте да изигравате одраслог господичића.

А вама је било криво што на вас не обраћам пажњу.

— Ето још један доказ уображености! — смејала се она.

— И сад ми још нисте опростили — настави он своје, као да њено није ни чуо, љубазним гласом и с љубазним осмехом. — Врло сте били за-

нимљиви у краткој сукњици са голим коленима кад прођете поред мене са стиснутим песницама и љу. боморно тихо кажете да само ја чујем: дрвена лутка, дрвена лутка!

Она се смејала. То је била заборавила. Сад је налазила да је и тада била паметна мала и да му је згодно име наденула, али то не рече из скромности. |

Мало помало њихова препирка и пецкање узе сасвим други ток. Они су се сећали места свога де тињства, својих заједничких познаника, винограда и берба и клизања по залеђеном Дунаву. Он пуковников син, а она директорова кћи имали су угодно детињство и угодно им је било да га се сећају. Ипак остали су на своме: она је мислила да је он уображен и то му рекла са смелошћу елегантне даме; он јео њој мислио то исто (а о себи не) и није јој директно то рекао из мушке учтивости и каваљерства. ~

Посматрачи који су их сасвим добро чули били су задовољни. Они пак који су их са. мо из далека гледали, имали су сасвим други утисак. Они су мислили да је професор заборавио да је ожењен и да је заборавио да је до данас био

заљубљен у црну госпођицу која у себи има много

францускога и да се данас заљубио у белу и плаву госпођицу која је на сваком месту, па и на крову лађе, дама.

Како су се ти површни посматрачи варали ! Господин доктор и професор није овога пута ништа заборавио. Напротив, он се сећао свега и после мно“ гог веселог смеха осетио у срцу празнину и тугу.

Море је и данас ваљало плаве лаке таласе без пене и љушкан на њима професор је у друштву

беле и плаве даме мислио на своја сребрна дугмета.