Pokret

покрет МИ

ш у Улису) „Телемак, (као што каже Ларбо), човек чије грчко шме значи Далеко-од-Рата, уметник који остаје изван окршаја, сањалица, чија је дужност (да сазнаје, да разуме, да. изрази“. Али је овај Портрет уметника у младић= ском добу у главном још увек једна. реална триповест. Успех који је ова књига имала био је у облику јавног скандала. Велика створеност пшокирала је енглеску и протестантску критику. У погледу стила Портрет чини прелаз између Дублиноваца пи Улиса, али је ближи првом. Појављује се онај начин који је Џојс тако смело и замашно израдио у Улису: унутрашњи монолог. Унутрашњи монолог шрати сва размишљања личности која је пред нама, присуоствујемо изнутра, а не споља, пеихолошком животу њеном, гледамо њеним очима, шратимо све преливе, све импресије њене, налазимо се унутра, у лабораториуму, јот: више, у самом експерименту. И број метафора, симбола расте. Уошште, свима путевима, приближујемо се самом материалу живота: јер реализам није увек најкраћи пут шамеђу стварности и духа. Али ће сва та фантасматорија књижевних средстава и поезије оживети у пуној снази и у раскошној замршености тек у густом сазвежђу идеја, догађаја, осећаја, слика, симбола, значења, који сачињавају Улиса. У књизи се ОЛузвег појавио 1922. године, и то у ЏПаризу, пошто енглески издавачи опет нису имали храбрости да титампају то слободно дело, због кога је ле (тиг Ветето американска ревија у којој је Улис шрво излазио морала ићи тред суд тужена од стране Друштва за Сузбијање Порока.

У погледу књижевне конструкције, овај Џојсов роман је невероватно комшттикован. На шрвом месту, а ово ће бити видљиво само за образованог или обавелштеног читаоца, Улис је једна модерна Одисеја, чије су личности и схема паралелне углавном онима из Хомеровог спева. Јунак романа, Леополд "Блум, симболизује Одисеја, његов духовни син, СОтефен Дедалус, представља Телемака, Одисејевот сина, његова жена, Мони Блум, је Пенелопа, верна супруга са Итаке. Личност Одигеја заволео је Џојс још као сасвим млад, и у школи је већ једном на питање „Ко је ваш најмилији херој“ – одговорио: „Улис“. Овде је хтео, у роману, да пренесе Одисеја у савремени живот, (да начини од њега свог духовног оца, волећи га толико због његове првенствене човечности: „лтт е51-. Патетични, човечни, комични, недостижни Одисеј у модерном животу морао је добити одговарајући оквир: једну модерну Одисеју. Џојсов О'уз5е5 саграђен је овако: [ Део, 8 епизоле (Т, 1—8) = у њима, се не појављује Блум, као што се ни Одисеј не појављује у четири прва певања Одисеје, где је Телемак главна. личност, значи: код Џојса Стефен Дедалус. П Део, 12 епизода (П, 1—12) — оне одговарају тлавним авантурама Одисеја испричаним у певањима У—ХШ у Одисеји, којих шма, по мишљењу Џојсовом, 12. Ш Део, последњи, 3 епизоде —- које одговарају последњим певањима Одисеје: повратку Улиса на Итаку, симетрични су у троструком склопу романа са трима трвим епизодама, и у њима се Блум, враћа ноћу кући. Јер је, сва огромна архитектура Џојсовог романа, ово дело од преко 800 страна само прича о једном дану из живота Блумовог од ујутру у 5 сати, до 3 сата ноћу, па ипак о да одржи равнотежу са монументалном грађевином

дисеје.

(ве ово до сада речено већ представља велику моћ конструисања, оркестрирања, али су Џојсова снага и вештина јаш много замашнији. Свака од оних 18 епизода, (8) нР 12 ар 5) поред своје ванредне лирске вредности, и остајући при том апсолутно жива, свежа, и у вези са целином, (не реметећи моћно отицање целога романа, свака епизода представља једно засебно ремек дело књижевне математике, књижевне музике, виртуозног часовничарства. (Свака „говори о једној засебној науци, или уметности, салржи свој особени симбол, представља један одређени осртан људског тела, има своју засебну боју (као у католичкој литургији), има овоју особену технику, и одговара једном сату дана.“

Валри Ларбо наводи шример 4. епизоде Ш Дела. Њен наслов је име бога ветрова: Еол; место где се догађа: редакција једног листа; час у коме се догађа: подне, ортан коме одговара: плуће: уметност о којој говори: реторика; њена, боја: црвено; њена симболична фигура: главни уредник; техника, којом је рађена: ентимем. И још је проткана другим везала и поређењима: једна личност одговара Хомеровом Еолу; родосокрвњење — новинарству; пливајуће острво Еолово: штампи, итд.

Џеоје је дакле разлио свој текст у ове унапред спремљене калуше: Ларбо прича (да је видео његове белешке: скраћене реченице прецртане су разнобојним шисакама, по боји шисајке може се видети 2а, коју епизоду је реченица, јупогребљена. |

Једна књига рађена по једном тако строгом, несавитљивом плану, по једној челичној потки, могла, је испасти крута, без живота; а многобројне диспресије могле су је учинити тешком, гломазном. Међутим када сам почео да читам прве редове од шреведених фрармената ју ооттегзе осетио сам колико има ваздуха, полета, светлости, поезије и живота у компликованом организму тог романа. У својој јачини, у својој монументатности овај опромни шрозни спев живи не само као малшинерија, већ као живи организам. У строгости тог рада, у том модерном класицизму, остало је много сунца, у радости или дубини те прозе много смиреног, светлог, класичног заноса, као мора. Сотпеге доноси почетак прве епизоде (1, 1), који је блистава увертира која одмах, као јутарњи ликујући дах с мора, понесе све детаље свакодневнога у свет лост, у конкретну спиритуалност. Затим долазе фрагменти из о епизоде 1 Дела, која је сва писана једном чудноватом техником, као у катехизму: питање, одговор; питање, одговор; стил је ту савршено прецизан, прози дат један научан ток. Ефекал је чудан али ванредан, одавна нисам са таквим дивљењем застао пред таквом вовином, особенолићу, чврстомг нехотичном лириком строзе. Један кратак цитат дао би јој погрешну боју; верујте ми на. реч.

И најзад завршни фрагмент из ШИ, 3, последње стране ша целог романа. Ова последња епизода „испуњена, је цела, унутратињим монологом, раскошним, аморфним, нелогичним, пскиданим, Госпође Блум коју је њен муж протудио улазећи у кревет.“ То је једно набујало отицање речи јез икакве интершункције, које својом узбурканошћу, брзином, трати све преливе, скокове, асоцијације мишљења без шрекида, без Ууобличавања. Француски текст, поводећи се за енглеским, да би што стенотрафскије, што ми тистичкије пратио темшто можданог рада, вртоглаво то струјање, штампан је без акцената, без апострофа.

Једини циљ ових неуредних бележака био је да наш читалац бар мало наслути величину _Џојсову, и замах тог срца које је кроз све те стеге и експерименте трађења и састављања, могло да пошаље животну крв лепоте и човечанске осепајности.

Сетштембар, 1924.

ИЗЛОЖБЕ

Марко Ристић

ПОЧЕТАК СЕЗОНЕ ИЗЛОЖАБА

Шред крај троше сезоне сви престонички листови су вабележили оснивање једног „Одбора за подизање Уметничког Павиљона у Београду“. Одбор је, како смо у тим новинарским извештајима читали, већ био предузео к се код надлежних, и сви су изгледи били за то да ће већ ове јесени постојати један привремени павиљон, који би имао да послужи док се не сазида стални, велики дом за изложбе. Ова јесен, на жалост, није нам ништа донела. Изложбе су почеле и држе се, као и шрашсте године, по салама које предусретљиви директори гимназија и основних школа стављају уметницима на, расположење. О) (неком шривременом павиљону чак се и не товори. А можда би било добро да се „Ивијета Зузорић и Удружење Јиковних Уметника (пошто је Т. Ов. Прибићевић, почасни председник Одбора, опет Министар Просвете, а Г. Риста, Одавић, члан Одбора, опет шеф Уметничког (дељења) сете своје старе пдеје и покушају да, је остваре.

Шрва изложба ове сезоне одржана, је у једном „лтивременом павиљону“ од дасака, саграђеном у једном дворишту У Краља Милана улици. То је изложба примењене уметности Г. Инкиострија. Г. Инкиостри ради већ један дуги низ година на стварању једног српеког стила, који би се могао применити “ архитектури и у декоративним уметностима. Он је прикупљао мотиве са гусала, пресљица, шаре са везова, све то комбиновао, и правио нацрте за параване, завесе, намештај. СОликарске радове Г. Инкиострија знамо из сале биоскопа „Тукеора“ и са плафона у Министарству Шросвете; на овој изложбом видели смо п оно главно чему уметник тежи: примену његовог националног стила на изградњу собног намештаја. Г. Инкиостри је нашао два човека, занатлије, који су му помогли да своју идеју оствари: Г. Аврам Марковић, столар и ГР. ЈБ. Влајковић, дуборезац, израдили су по мотивима Г. Инкиострија целу једну собу од ораховог дрвета: писаћи сто, фотеље, орман, све украшено фрезбаријама у најродном стилу, једноставно и отмено. Поред тога изложени су по зидовима равни нацрти р. Инкиострија и поједини издвојени мотиви. — Г. Инкиостри има и велику збирку мотива и нашрта, коју ће можда, ако имадне средстава, издати у засебном албуму.

И ако је затворена тек пре неки дан, изложба Г. Вл. Ивакића треба шоменути одмах после изложбе Т. Инкиострија. Г. Швакић је такође изложио једну собу у националном стилу. Шаре које је он упопребио јесу славонске шаре са треслица